REČ ARHEOLOGA: Kako otkriti praistorijski grad?

Na lokalitetu Vinča Belo brdo 2021. godine je započet kapitalni trogodišnji projekat “Rekonstrukcija, revitalizacija i prezentacija arheološkog lokaliteta Belo brdo u Vinči”, koji podrazumeva investiciju Vlade Republike Srbije od oko 3 miliona evra. Nedavno je na događaju organizovanom povodom završetka radova na sanaciji klizišta lokaliteta “Vinča Belo Brdo” koji je podržala je i Vlada Sjedinjenih Američkih Država kroz Ambasadorov fond za zaštitu kulturne baštine, Dr Miroslav Kočić, upravnik Centra za Arheologiju “Dragoslav Srejović” Univerziteta u Kragujevcu i izvršni menadžer projekta remedijacije lokaliteta “Vinča Belo Brdo”, sa nama razgovarao o tome kako izgleda dan jednog arheologa i koje su to zanimljivosti koje obuhvataju njegov poziv.

SC: Kako ustvari izgleda jedan dan na arheološkom nalazištu?

Suprotno popularnoj kulturi, početak dana na arheološkom iskopavanju je veoma profesionalan, bez mistifikacije, buđenja u nekom egzotičnom baru ispod stola. Jedina razlika u pogledu na neki drugi posao je što uglavnom na terenima imamo zajednički smeštaj, i onda se uz doručak i kafu prolaze zadaci za taj dan, šta je urađeno prethodno, da li je popunjena dokumentacija, da li su spremne sve baterije, da li je spakovana voda i slično. Razlika u pogledu na bilo koji drugi posao nastaje sa početkom radnog dana, jer nikada ne možemo znati kakva nas iznenađenja očekuju taj dan, kako dobra, tako i loša, i načinu prilagođavanja. U šali umemo da kažemo da ako je moto marinaca “SEMPER FIDELIS” – uvek verni, moto arheologa je “SEMPER FLEXIBILE” – uvek prilagodljivi. Primeri ovakvih situacija u kojima sam se lično našao su bezbrojni, od toga da krenete da kopate neolitsku kuću pa završite u rimskom hramu, preko toga da na traženju lokaliteta mislite da ste našli vrh amfore koji viri iz potoka da bi se ispostavilo da je u pitanju nemačka avionska bomba iz aprilskog bombardovanja, do toga da vam se pokvari džip u sred sibirske stepe, i morate da popravite karburator sa malo čelične žice i praznom konzervom zgušonke. Nakon rada na terenu, ručka i popodnevne pauze, rad se nastavlja na obradi materijala, i pisanju dokumentacije, tako da arheološki radni dan uglavnom traje 10 do 12 radnih časova. Ali, upravo je to razlog zbog čega ovaj posao uglavnom i profiliše specifičnu vrstu entuzijasta koji se njime bave.

SC: Da li se dešava da nekada danima možda i mesecima arheolozi ne iskopaju ništa na nekom nalazištu?

Iako javnost često misli da mi imamo nekakve tajne mape koje nas vode do lokaliteta, to nije slučaj, naročito u praistorijskog arheologiji. U pitanju je mukotrpan rad na analiziranju literature, prikupljanju podataka na terenu, analiziranju geomorfoloških podataka, nalaza sa površine, razgovora sa lokalnom populacijom, i pregršt drugih stvari. I pored toga se desi da jednostavno ljudska aktivnost u prošlosti nije bila ona koju smo pretpostavljali, i da završimo pet dana kopajući “praznu” sondu, jer se baš na tom mestu u toku vremena desila neka promena poput toga da je postojao vodotok koji je baš tu meandrirao i potkopao lokalitet, i deponovao rečni nanos, ili da se jednostavno baš na tom mestu unutar naselja baš ništa nije gradilo, što je ponekad bitniji podatak od pojedinih nalaza, jer se mi u arheologiji bavimo ljudima koji su iza materijalnih stvari, a ne materijalnim stvarima koje stoje ispred čoveka.

SC: Šta je najzanimljivije što vam se ikada dogodilo na jednom nalazištu?

Tokom skoro 20 godina karijere desilo se mnogo lepih, manje lepih, srećnih i tužnih momenata, i teško je izdvojiti sve te momente drugarstva I bliskosti koje možete da osetite u veoma malo profesija, i kao čoveku, naravno da vam se urežu najviše ti ljudski momenti u svest. Od profesionalnih momenata izdvojio bih  jedan, kada sam kao deo tima Univerziteta u Pitsburgu radio na snimanju vinčanskog naselja Grivac, koje se nalazi na teritoriji opštine Knić, kada smo nakon veoma dugačkog i napornog dana geofizičkih snimanja gde pređete i po tridesetak kilometara dnevno sa aparatima, prebacili podatke na računar i započeli obradu, i kada je pred našim očima krenuo da se pojavljuje praistorijski grad star 7000 godina, koji se krije na otvorenom, pred našim očima ispod predivnog  gružanskog pejzaža.  U tom trenutnku počnete da sumnjate da li je to što vidite realno, iako znate da se tu nalazi lokalitet, iako ste vi radili snimanja, ali kada vidite stotine kuća uređenih u pravilne redove, sa odbrambenim rovovima koji okružuju jedan veliki grad od preko 30 hektara je slično kao kada dete prvi put čitate knjigu naučne fantastike i zamišljate neke nove svetove.