Aleksandra Kovač: Izdvajamo se jer smo naučili da stvaramo nešto posebno i u najtežim uslovima
PODELI
Aleksandra Kovačje srpska filmska kompozitorka i kantautorka, diplomirani muzički pedagog Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu i Master nauke iz oblasti komponovanja muzike za film i nove medije Edinburgh College of Art.
Kreativna ambasadorka nacionalne platforme Srbija Stvaraje još 2014. godine nominovana za nagradu BAFTA Scotland New Talent award i prva je srpska filmska kompozitorka čija je muzika kandidovana za prestižnu nagradu Zlatni Globus, za film Predraga Gage Antonijevića „Dara iz Jasenovca“.
U iščekivanju dodele Oskara i Zlatnog globusa, razgovarali smo sa Aleksandrom o čitavom kreativnom procesu stvaranja muzike za ovaj film, ali i o važnosti edukacije i o tome koliko se kreativni i sistemski menjaju stvari na srpskoj muzičkoj sceni.
Rekli ste da je ovo jedna mala velika šansa da se u svetu čuje za srpsku filmsku muziku. Kako komentarišete to što je Srbija tek sada dobila nominacije za Zlatni globus?
Kada govorimo o srpskom filmu do sada, uglavnom govorimo o malom, autorskom filmu koji je Srbiju predstavljao na evropskim festivalima, sa temama koje su Srbiji bile uslovljene kao jedine moguće, kako bi se uopšte uzele u razmatranje, bilo da se radilo o političkim ili socijalnim pitanjima.
Zbog lošeg imidža koji vučemo iz devedesetih, nismo imali mogućnost da gradimo sliku o nekoj drugačijoj Srbiji – zemlji kreativnih, progresivnih, nadahnutih i pametnih ljudi.
„Dara iz Jasenovca“ je sprski ali i svetski film, koji donosi priču o stradanju, bez ikakvih elemenata politike ili osude. Film je istorijski izuzetno važan, jer donosi istinu, nakon punih 75 godina. Vreme je da svet zna da je Srbija bila uvek na pravoj strani kroz istoriju i koje je sve žrtve podnela, i uvek se dizala na noge i ponosno išla napred.
Muziku za „Daru iz Jasenovca“ ste radili godinu dana. Radili ste na tome potpuno izlovani početkom pandemije i govorite kako je to dosta brzo izveden zadatak. Koliko je komponovanje muzike za film zasita komplikovan proces?
Celokupan proces je vrlo kompleksan i počinje čitanjem scenarija koji je osnov svakog filma. Kao kompozitor, uglavnom čitam scenario samo jedanput, jer mi je prvi utisak najvažniji i odmah po čitanju počinjem da komponujem – teme, atmosfere, „lajtmotive“ (lite motives).
Roman i ja sarađujemo više od 20 godina i odlično se nadopunjujemo, razmenjujemo ideje i jedno drugo inspirišemo da budemo bolji, zanimljiviji, autentičniji. Najveći deo komponovanja smo završili u kratkom periodu, jer smo znali u kom pravcu idemo i kakvu muziku ovaj film zaslužuje.
Pošto već godinama sarađujemo sa Gagom, odlično se razumemo i imamo sreću da radimo sa vrhunskim rediteljem koji odlično poznaje ulogu muzike u filmu. Nakon komponovanja sam se posvetila orkestraciji i raspisala partituru za hor i okrestar.
Znali smo da ovaj veliki film zahteva snažnu, potresnu, organsku i emotivnu muziku, a posebno nam je bilo bitno da je obogatimo onim što je autentično za priču o Jasenovcu, a to su elementi srpskog, jevrejskog i romskog folklora.
Celokupnu muzičku partituru je izveo jedan od najboljih svetskih orkestara za snimanje filmske muzike, Budapest Scoring, u Budimpešti. Snimanje je bilo online, putem video i audio stream-a, i proteklo je u opuštenoj i izuzetno profesionalnoj atmosferi, iako je više od 100 ljudi bilo pod maskama.
Nakon svega toga, usledio je proces miksa i masteringa i završne produkcije muzike. Roman je svojim znanjem i kreativnošću doprineo da ovaj film i muzika imaju svetski zvuk. Onda je usledio veliki broj kontrolnih projekcija, i tek kada smo u potpunosti bili sigurni da je svaki ton na svom mestu, znali smo da smo napravili nešto posebno.
Vi ste jedna od retkih školovanih kompozitorki muzike za film. Kako je došlo do takvog usmerenja?
Veliki sam filmofil, još od malena, i ne prođe dan da ne pogledam makar jedan film ili par epizoda neke serije. Oduvek sam sanjala da ću jednog dana moći da komponujem muziku za filmove i nakon 20 godina karijere kantautora i kompozitora na polju popularne muzike, i uz veliku Romanovu moralnu podršku, vratila sam se na Fakultet muzičke umetnosti posle dvadeset godina pauze, diplomirala muzičku pedagogiju i odmah nakon toga upisala specijalizaciju na Edinburg univerzitetu, iz oblasti komponovanja muzike za film i nove medije.
Kada sam odlazila u Edinburg, nisam ni slutila koliko će mi tih godinu i po dana promeniti život i koliko ću novih saznanja steći. Odmah po povratku u Beograd, započeli smo saradnju sa rediteljem Gagom Antonijevićem i radili na svim njegovim serijama i filmovima, koje su postavile potpuno nove standarde u srpskoj TV i filmskoj produkciji (Ubice mog oca, Državni službenik, Zaspanka za vojnike).
Smatram da filmskom muzikom treba da se bave školovani i svestrani muzičari, koji odlično znaju koja je uloga i funkcija muzike u filmsko-narativnom sistemu, a ne amateri i ljubitelji filma.
Vi ste muziku za ovaj film radili u Budimpešti, sa jednim od najpriznatijih svetskih orkestara. Koliko i Srbija nudi u sferi profesionalne muzike i gde je prostor za usavršavanje?
Zanimljivo je da naš region ni na jednom univerzitetu ne nudi mogućnost školovanja u oblasti filmske muzike, kako osnovnih tako i specijalističkih studija i to je nešto na čemu bih radila u sledećem periodu, jer postoji veliki broj mladih, i izrazito talentovanih kompozitora, koji žele da se bave filmskom muzikom, ali nemaju potrebno znanje i nisu stručni za to.
Koliko često se susrećete sa drugim kreativnim radovima svojih kolega, kada je filmska muzika u pitanju – ovde mislimo na Vaše iskusnije kolege, ali i na mlađe naraštaje?
Nažalost, kao i u mnogo čemu drugom, ljudi misle da mogu da se bave filmskom muzikom, bez potrebnog znanja i talenta i zato prisustvujemo neadekvatnoj, nestručno izrađenoj i neprikladnoj muzici u mnogim našim serijama i filmovima.
Naravno, naši veliki kompozitori starije generacije koji su svojim radom, talentom i progresivnim idejama obeležili jedan važan period naše kinematografije, kao što su Zoran Simjanović ili Milivoje Mića Marković i dalje su nedostižni u onome što su ostavili iza sebe.
Od mlađe generacije, osim par kompozitora, kao sto su Nemanja Mosurović ili Aleksandar Ranđelović, nisam čula ništa što bi uopšte mogla da nazovem profesionalnom i stručno kreiranom filmskom muzikom, a kamo li autentičnom ili kreativnom.
Takođe, mislim da je izuzetno bitna saradnja kompozitora i dizajnera zvuka, pošto su moderna TV i filmska produkcija na tom polju u svetu izuzetno napredovale i otvorile prostor za ozbiljne i autentične kreacije.
Na žalost, kod nas i je i dalje problem da se razume dijalog, a neka ozbiljna zvučna kreacija je i dalje nezamisliva. U ovoj oceni sam možda kritična, ali filmska muzika nije mesto za „druga od režisera koji super svira gitaru pa će on uraditi par tema“, ili „režiser ima super ideje za muziku, pa bi i on malo komponovao“.
Koliko se sistemski, gde pre svega mislimo na profesionalne krugove, radi na usavršavanju kreativnog procesa kada je filmska muzika u pitanju?
Upravo je tu osnovni problem, u sistemu obrazovanja koji uči reditelje da gledaju na muziku kao na još jedan deo post produkcije koji mora da se uradi, bez toga da razumeju šta sve muzika radi unutar filmsko narativnog sistema.
Škole treba da nauče reditelje pre svega kako da komuniciraju sa kompozitorima, jer govorimo potpuno različitim jezicima, koliko je muzika integralni deo svakog filma, i koliko utiče na gledaoca.
Umesto da muzikom na pravi način utiču na emocionalne reakcije gledaoca, filmovi naših reditelja ne koriste muziku na pravi način. Zato je izuzetno bitno edukovati muzičke kompozitore, ali i reditelje i naoružati ih znanjem jer jedino tako ćemo podići nivo kvaliteta u filmskoj i televizijskoj produkciji.
Svi na kraju filma pokušavamo da kroz „credits“ ugledamo neko domaće ime i prezime i vrlo često to uspevamo čak i u najvećim svetskim blokbasterima. Očigledano je da smo zemlja prepuna talenata – po Vašem mišljenju, šta je to što nas izdvaja i po čemu smo posebni?
Mi radimo u teškim uslovima u Srbiji, i to decenijama, u poređenju sa mnogim svetskim silama kinematografije. Naučili smo i da u najtežim uslovima, sa malo novca, kreiramo nešto posebno i jedinstveno. Zbog toga se izdvajamo i zbog toga smo u prednosti.
