РЕЧ АРХЕОЛОГА: Како открити праисторијски град?

На локалитету Винча Бело брдо 2021. године је започет капитални трогодишњи пројекат “Реконструкција, ревитализација и презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи”, који подразумева инвестицију Владе Републике Србије од око 3 милиона евра. Недавно је на догађају организованом поводом завршетка радова на санацији клизишта локалитета “Винча Бело Брдо” који је подржала је и Влада Сједињених Америчких Држава кроз Амбасадоров фонд за заштиту културне баштине, Др Мирослав Кочић, управник Центра за Археологију “Драгослав Срејовић” Универзитета у Крагујевцу и извршни менаџер пројекта ремедијације локалитета “Винча Бело Брдо”, са нама разговарао о томе како изгледа дан једног археолога и које су то занимљивости које обухватају његов позив.

СЦ: Како уствари изгледа један дан на археолошком налазишту?

Супротно популарној култури, почетак дана на археолошком ископавању је веома професионалан, без мистификације, буђења у неком егзотичном бару испод стола. Једина разлика у погледу на неки други посао је што углавном на теренима имамо заједнички смештај, и онда се уз доручак и кафу пролазе задаци за тај дан, шта је урађено претходно, да ли је попуњена документација, да ли су спремне све батерије, да ли је спакована вода и слично. Разлика у погледу на било који други посао настаје са почетком радног дана, јер никада не можемо знати каква нас изненађења очекују тај дан, како добра, тако и лоша, и начину прилагођавања. У шали умемо да кажемо да ако је мото маринаца “SEMPER FIDELIS” – увек верни, мото археолога је “SEMPER FLEXIBILE” – увек прилагодљиви. Примери оваквих ситуација у којима сам се лично нашао су безбројни, од тога да кренете да копате неолитску кућу па завршите у римском храму, преко тога да на тражењу локалитета мислите да сте нашли врх амфоре који вири из потока да би се испоставило да је у питању немачка авионска бомба из априлског бомбардовања, до тога да вам се поквари џип у сред сибирске степе, и морате да поправите карбуратор са мало челичне жице и празном конзервом згушонке. Након рада на терену, ручка и поподневне паузе, рад се наставља на обради материјала, и писању документације, тако да археолошки радни дан углавном траје 10 до 12 радних часова. Али, управо је то разлог због чега овај посао углавном и профилише специфичну врсту ентузијаста који се њиме баве.

СЦ: Да ли се дешава да некада данима можда и месецима археолози не ископају ништа на неком налазишту?

Иако јавност често мисли да ми имамо некакве тајне мапе које нас воде до локалитета, то није случај, нарочито у праисторијског археологији. У питању је мукотрпан рад на анализирању литературе, прикупљању података на терену, анализирању геоморфолошких података, налаза са површине, разговора са локалном популацијом, и прегршт других ствари. И поред тога се деси да једноставно људска активност у прошлости није била она коју смо претпостављали, и да завршимо пет дана копајући “празну” сонду, јер се баш на том месту у току времена десила нека промена попут тога да је постојао водоток који је баш ту меандрирао и поткопао локалитет, и депоновао речни нанос, или да се једноставно баш на том месту унутар насеља баш ништа није градило, што је понекад битнији податак од појединих налаза, јер се ми у археологији бавимо људима који су иза материјалних ствари, а не материјалним стварима које стоје испред човека.

СЦ: Шта је најзанимљивије што вам се икада догодило на једном налазишту?

Током скоро 20 година каријере десило се много лепих, мање лепих, срећних и тужних момената, и тешко је издвојити све те моменте другарства И блискости које можете да осетите у веома мало професија, и као човеку, наравно да вам се урежу највише ти људски моменти у свест. Од професионалних момената издвојио бих  један, када сам као део тима Универзитета у Питсбургу радио на снимању винчанског насеља Гривац, које се налази на територији општине Кнић, када смо након веома дугачког и напорног дана геофизичких снимања где пређете и по тридесетак километара дневно са апаратима, пребацили податке на рачунар и започели обраду, и када је пред нашим очима кренуо да се појављује праисторијски град стар 7000 година, који се крије на отвореном, пред нашим очима испод предивног  гружанског пејзажа.  У том тренутнку почнете да сумњате да ли је то што видите реално, иако знате да се ту налази локалитет, иако сте ви радили снимања, али када видите стотине кућа уређених у правилне редове, са одбрамбеним рововима који окружују један велики град од преко 30 хектара је слично као када дете први пут читате књигу научне фантастике и замишљате неке нове светове.