Ненад Василић – 33 оригиналне композиције

Најзначајнија достигнућа у нашој култури појавила су се онда када је то изгледало бесмислено или беспотребно. Знајући да уметник не сме да поништи врлине духа и изда креативан чин, нити у једном времену, које му може бити и ненаклоњено, Ненад Василић, обележавајући двадесет година плодног рада у Бечу, доследно слави ритуале незаборављања божјег света – свог завичаја.

Публикацијом „33 оригиналне композиције”, инспирисаном преданим истраживањем по балканској фолклорној музици и њеним спајањем са европском импровизованом музиком и џезом, овај сјајни музичар, композитор и педагог само потврђује вредност сопствене посвећености.

Осим што доприноси очувању, креирању и успостављању дијалога о културном идентитету, Ненад тим радом истовремено чини част земљи у којој ствара, али и својој отаџбини. Статус амбасадора за интеграцију при кабинету аустријског министра страних послова, престижна награда „Војин Малиша Драшкоци” и звање креативног амбасадора платформе „Србија Ствара”, у оквиру пројекта Савета за креативне индустрије Владе Републике Србије – почасти које су Василићу припале последњих година – тиме добијају додатни смисао.

Издавање песмарице „33 оригиналне композиције”, баш у Бечу, носи једну лепу симболику пошто се тако заокружује прича која се не сме заборавити.

Стоји записано да је Вук Ст Караџић 1815. године у главном граду Монархије објавио Народну сербску пјеснарицу и у њој шест песама: „Овчар и девојка” (Заспала девојка дренку на коленку), „На је моја, те моја” (Под ноћ пође низ поље), „Сила љубави” (Колика је Јахорина планина, злато!),“Кад већ полазе сватови” (Одби се грана од јоргована), „Код краљеве куће” (Краљу, светли краљу!) и „Кад се устаје у славу” (Ко пије вино. . .), које је записао Пољак Франц Мирецки. „Гласове је ове сложио (као што народ пјесне пјева) и на клавир угодио господин Мирецки.” Разумљиво је што је Вук по сећању певао пољском мелографу, јер тада у Бечу још није било школованих српских музичара, а словенском кругу у коме се кретао припадао је Мирецки (1791–1862), музичар из Кракова, иначе писац опера, балета и теоријских дела. Он је хармонизовао српске једногласне песме за глас и клавир. И то је први такав документ који имамо.

Народна сербска пјеснарица нам данас служи да се подсетимо како се српска музичка култура развијала под европским утицајима од XIX века, захваљујући музичарима који су одатле долазили, или првим нашим школованим појединцима у Бечу, Минхену, Пешти, Прагу, Лајпцигу, Риму… Не заборавимо, док је наш народ у Бахово време живео у дубоком ропству, а у Бетовеново имао неписменог владара и земљу у ратним и политичким сукобима, прву праву подршку за развој културе, самим тим и музике, имао је у модерном човеку тог доба – књазу Михаилу Обреновићу.

Историја нашег музичког образовања документује сличности у настојањима Вука Караџића, Милана Миловука и Стевана Стојановића Мокрањца на развијању народне писмености. Но, Миловук и Мокрањац не доживљавају старост као Вук, нити поред себе имају заштитника какав је био Копитар, а ни помоћника попут Ђуре Даничића. Тешко је било бити Вук у музици без Копитара. Ипак, Милан Миловук, оснивач и хоровођа „Првог Београдског певачког друштва” је писац првог нотног певања у Србији, а Мокрањац, најистакнутија личност музичког просветитељства, првог црквеног нотног певања у Србији.

Србски народни лист још 30. маја 1846. доноси уводник „О музикалном изображенију”. Писац Т. М. говори о ниском степену музичког образовања у Србији: „Истина, не можемо рећи, да народ никаквог за музику чувства, никакову љубав не осећа, али ово као необделана земља још у брлогу лежи.”

Из предговора Петра Пеце Поповића