Nenad Vasilić – 33 originalne kompozicije

Najznačajnija dostignuća u našoj kulturi pojavila su se onda kada je to izgledalo besmisleno ili bespotrebno. Znajući da umetnik ne sme da poništi vrline duha i izda kreativan čin, niti u jednom vremenu, koje mu može biti i nenaklonjeno, Nenad Vasilić, obeležavajući dvadeset godina plodnog rada u Beču, dosledno slavi rituale nezaboravljanja božjeg sveta – svog zavičaja.

Publikacijom „33 originalne kompozicije”, inspirisanom predanim istraživanjem po balkanskoj folklornoj muzici i njenim spajanjem sa evropskom improvizovanom muzikom i džezom, ovaj sjajni muzičar, kompozitor i pedagog samo potvrđuje vrednost sopstvene posvećenosti.

Osim što doprinosi očuvanju, kreiranju i uspostavljanju dijaloga o kulturnom identitetu, Nenad tim radom istovremeno čini čast zemlji u kojoj stvara, ali i svojoj otadžbini. Status ambasadora za integraciju pri kabinetu austrijskog ministra stranih poslova, prestižna nagrada „Vojin Mališa Draškoci” i zvanje kreativnog ambasadora platforme „Srbija Stvara”, u okviru projekta Saveta za kreativne industrije Vlade Republike Srbije – počasti koje su Vasiliću pripale poslednjih godina – time dobijaju dodatni smisao.

Izdavanje pesmarice „33 originalne kompozicije”, baš u Beču, nosi jednu lepu simboliku pošto se tako zaokružuje priča koja se ne sme zaboraviti.

Stoji zapisano da je Vuk St Karadžić 1815. godine u glavnom gradu Monarhije objavio Narodnu serbsku pjesnaricu i u njoj šest pesama: „Ovčar i devojka” (Zaspala devojka drenku na kolenku), „Na je moja, te moja” (Pod noć pođe niz polje), „Sila ljubavi” (Kolika je Jahorina planina, zlato!),“Kad već polaze svatovi” (Odbi se grana od jorgovana), „Kod kraljeve kuće” (Kralju, svetli kralju!) i „Kad se ustaje u slavu” (Ko pije vino. . .), koje je zapisao Poljak Franc Mirecki. „Glasove je ove složio (kao što narod pjesne pjeva) i na klavir ugodio gospodin Mirecki.” Razumljivo je što je Vuk po sećanju pevao poljskom melografu, jer tada u Beču još nije bilo školovanih srpskih muzičara, a slovenskom krugu u kome se kretao pripadao je Mirecki (1791–1862), muzičar iz Krakova, inače pisac opera, baleta i teorijskih dela. On je harmonizovao srpske jednoglasne pesme za glas i klavir. I to je prvi takav dokument koji imamo.

Narodna serbska pjesnarica nam danas služi da se podsetimo kako se srpska muzička kultura razvijala pod evropskim uticajima od XIX veka, zahvaljujući muzičarima koji su odatle dolazili, ili prvim našim školovanim pojedincima u Beču, Minhenu, Pešti, Pragu, Lajpcigu, Rimu… Ne zaboravimo, dok je naš narod u Bahovo vreme živeo u dubokom ropstvu, a u Betovenovo imao nepismenog vladara i zemlju u ratnim i političkim sukobima, prvu pravu podršku za razvoj kulture, samim tim i muzike, imao je u modernom čoveku tog doba – knjazu Mihailu Obrenoviću.

Istorija našeg muzičkog obrazovanja dokumentuje sličnosti u nastojanjima Vuka Karadžića, Milana Milovuka i Stevana Stojanovića Mokranjca na razvijanju narodne pismenosti. No, Milovuk i Mokranjac ne doživljavaju starost kao Vuk, niti pored sebe imaju zaštitnika kakav je bio Kopitar, a ni pomoćnika poput Đure Daničića. Teško je bilo biti Vuk u muzici bez Kopitara. Ipak, Milan Milovuk, osnivač i horovođa „Prvog Beogradskog pevačkog društva” je pisac prvog notnog pevanja u Srbiji, a Mokranjac, najistaknutija ličnost muzičkog prosvetiteljstva, prvog crkvenog notnog pevanja u Srbiji.

Srbski narodni list još 30. maja 1846. donosi uvodnik „O muzikalnom izobraženiju”. Pisac T. M. govori o niskom stepenu muzičkog obrazovanja u Srbiji: „Istina, ne možemo reći, da narod nikakvog za muziku čuvstva, nikakovu ljubav ne oseća, ali ovo kao neobdelana zemlja još u brlogu leži.”

Iz predgovora Petra Pece Popovića