Uspon pančevačke alternativne muzičke scene

Dupli rasprodati koncert benda Buč Kesidi u Domu omladine, krajem prošle godine, mnogi ljubitelji alternativnog/indie roka doživeli su kao veliko iznenađenje. Ovdašnja scena u 21. veku ne pamti tako brzopotezan uspon nekog benda u ovim žanrovskim koordinatama, niti takvu kolektivnu histeriju i obožavanje na koncertima. Tek nekoliko dana nakon objavljivanja albuma, publika je već znala napamet sve pesme i horski pevala sa Lukom i Zoranom, a potom je usledio i isto tako uspešan koncert u Zagrebu. Spot za njihovu pesmu „TIHO“ premašio je neverovatnih milion (!) pregleda za samo nekoliko meseci.

Na jednom od ta dva koncerta uvodni nastup je imao one-man bend Ivica (Ivan Kačavenda), takođe iz Pančeva, koji ovih meseci promoviše svoj novi album „1235“. Na ulazu u Amerikanu tu je bio i Nikola Jovanović, vlasnik izdavačke kuće Kontra koja objavljuje izdanja i promoviše dobar deo (ne samo) pančevačke alternativne scene.

U vidokrugu su mi i članovi benda Ljubičice, čiji se hit „Jedva čekam rat ljudi protiv mašina“ našao na mnogim godišnjim listama singlova, ali i kao soundtrack u popularnoj seriji „Žigosani u reketu“. Koji minut kasnije upoznajem Milana Bjelicu, producenta, tihog heroja iz senke koji je u dobroj meri oblikovao zvuk Buča Kesidija i drugih bendova sa tamošnje scene. Pogađate već: svi do jednog trenutno žive i stvaraju u Pančevu, i svako od njih čini delić slagalice onoga što kolokvijalno nazivamo – scenom.

Ako nas je nešto naučio uspeh Buča Kesidija (a najbolji dani im tek slede), to je da pucanje na široki auditorijum i velike komercijalne ambicije ne podrazumevaju odricanje od stilskog ili moralnog integriteta, kako se ovde već decenijama posmatraju prilike na (alt) gitarskoj sceni. Činjenicu da su se u moru sličnih bendova iz Srbije izdvojili baš oni, možemo s pravom pripisati talentu za dobru pesmu i tekstove koji pogađaju „duh vremena“, ali i vrlo promišljenom željom da se radi na sebi i publici. U tom smislu prvo će nam upasti u oči metodologija izdavanja singlova i jutjub spotova mesecima pre samog albuma, koji su (barem za dobar deo mlade publike) postali prevaziđen format za preslušavanje muzike. Buč Kesidi je na ovom polju, doduše, samo sledio dobar primer grupe Artan Lili, koji su prvi uspeli da naprave primetan iskorak u načinu promocije svog rada.

No mnogi bendovi danas imaju dobre spotove, ali im ne polazi za rukom da se probiju do ciljane publike. Što nas vraća do samih osnova kreativnog rada. Pravljenje pesama, naravno, nije samo rezultat eksplozije talenta, već i mukotrpnog usavršavanja, promišljanja niza detalja koji oblikuju inicijalnu ideju.

Pri tome treba imati u vidu da se nalazimo u poodmaklom 21. veku i da su sve revolucionarne muzičke ideje već ispucane, i da je nastupilo doba retro-revivalista svih vrsta. Ako ste mladi rok muzičar/ka u Srbiji 2020. godine, nije dovoljno samo opaliti melodiju i četiri distorzirana akorda, biti „iskren“ i „srčan“. To radi još stotine drugih bendova.

Pravi je trenutak da u priču vratimo ranije pomenutog Milana Bjelicu. Razgovarajući u različitim prilikama sa „bučevcima“ Zoranom Zarubicom i Lukom Racićem, kao i Ivanom Kačavendom, sva trojica su bili puni reči hvale za njega i isticali nemerljiv značaj rada ovog producenta za konačni sound njihovih pesama. Dok Luka i Zoran pričaju za NOIZZ o Bjelici, raspliće se i čitav mehanizam uzajamne saradnje različitih protagonista scene.

“Milana smo upoznali na samom početku, dok smo tražili studio u kojem ćemo snimiti debi album. Drugarica Staša Bukumirović nam je preporučila Studio Krokodil koji drže Pera i Vuk Stevanović iz Ljubičica. Bjeki je bio integralni deo te priče jer je u tom trenutku producirao Ljubičice, kao i album Daniela Kovača (Jesenjeg orkestra) sa kojim je Staša radila spot, i prvi Ivicin EP. Posle sastanka sa celom ekipom na našu narednu probu su došli Vuk i Milan. Dali su nam par sugestija oko pesama, dogovorili smo se da snimamo u Krokodilu, ali da prođemo sa Milanom kroz pesme koje ćemo da snimamo i da ih sredimo na narednim probama”, opisuju Luka i Zoran početke saradnje.

“Milan nam je vrlo brzo na jednoj od tih proba prišao i rekao nešto tipa ‘Da li su vaše ambicije da budete komercijalno uspešan bend? Pošto ovo ima potencijal za to’. Hteo je da zna da li da se upušta u rad sa nama, jer bi to imalo smisla samo ako smo ozbiljni i želimo da napredujemo. Odgovorili smo potvrdno, i od tada prolazimo kroz sve što uradimo sa njim. Nismo znali za njega kao producenta od ranije, ali od te prve probe nam je bilo jasno da ima konkretne savete i ideje koje uvek bodu u centar”, konstatuje dvojac iz Buč Kesidija.

Ivan Kačavenda – Ivica kaže da Bjelicu poznaje još iz vremena srednje škole, kada je danas uspešni producent svirao u bendu Endorfin. “Tada je on važio za nekog ko ume lepo da snimi pesmu. Bio je tu još jedan dečko, Petar Pupić (danas Egret), s kojim se Milan družio i radio. Pera je umeo da dođe, tipne tri tona na sintu i da skroz novu atmosferu pesmi. Prelepo u tome je što je sve ostalo tako i danas. Njih dvojica su tandem koji trenutno jako utiče na aktuelni zvuk tzv. pančevačke scene“, kaže Ivica.

Šta je to što njegovu produkciju čini relevantnom za zvuk svih ovih muzičara? S obzirom da se radi o raznovrsnim bendovima, teško da možemo naći neku zajedničku stilsku crtu, već se pre radi o neodređenom osećaju “modernosti” u njegovom radu i praćenju svetskih trendova, odnosno dobrom uklapanju u ovdašnji kontekst. “Prosto rečeno, on drugačije čuje muziku. U tom smislu, kao da nije odrastao ovde, nego na Zapadu. Nema ništa srpsko u njegovom radu. Na mom poslednjem albumu Milanova uloga je ključna”, objašnjava Ivica koji je na izdanju “1235” značajno produkcijski obogatio svoj izraz, pa u svojoj inteligentnoj mešavini indie zvuka i elektronike priziva asocijacije na Bon Ivera ili Jamesa Blakea.

“Mi uglavnom imamo dosta raznih ideja, instrumentalnih delova i teksta, a on nam pomogne da nađemo srž pesme oko koje treba da se fokusiramo i da izbacimo sve viškove. Možda najslikovitiji primer je to da su „Euforija“ i „Laž“ zapravo neko vreme bile jedna pesma, zvala se “Laž” ali je bilo delova iz obe pesme. Od trenutka kada smo mu doneli demo, neko vreme je pokušavao da skonta kako ta struktura da funkcioniše, da bi na kraju rekao „pa ovo su dve pesme, to jedino ima smisla“. Nas dvojica smo razdvojili delove i napravili svaku za sebe i tako je sve dobilo prostora da diše”, slikovito opisuju Zoran i Luka rad sa Bjelicom na pesmama Buča Kesidija.

Studio Krokodil je još jedno mesto ka kome gravitiraju muzičari sa pančevačke scene, a dvojac iz Ljubičica je ne samo tehnički-infrastrukturno opremljen za kvalitetan studijski rad, već ih odlikuje i izuzetna muzička pismenost i obrazovanost. Sa njima naročito rado sarađuje beogradski kantautor i pisac Daniel Kovač kroz različite inkarnacije svog projekta Jesenji Orkestar, ističući njihovu muzičku erudiciju i obrazovanje. Nije ni čudno da se njihov rad pojavljuje u različitim kontekstima kao što je već pomenuti hit iz “Žigosanih u reketu”, ili recimo numera na kompilaciji nove klavirske muzike “Klavirsko nebo”. Svojevremeno su proglašeni za najbolji mladi bend u izboru nesrećno usahlog veb magazina Popboks, a kao skloni sagledavanju svih kreativnih i tehničkih aspekata u stvaranju muzike, svojevrsni su rodonačelnici scene koju danas najuspešnije predstavljaju Buč Kesidi.

Konačno, govoreći o Bjelici, Zoran i Luka su pomenuli i rediteljku Stašu Bukumirović, čime dolazimo i do još jednog bitnog dela slagalice “scene” – vizuelnog identiteta spotova koji se vrte na jutjubu. Staša je još jedna rođena Pančevka, koja se naročito specijalizovala za režiranje spotova muzičara/ki sa domaće alternativne scene, donoseći im svoju osobenu, senzualnu vizuelnu estetiku i atraktivnost. Rediteljka Marina Uzelac, koja danas živi i radi u Hrvatskoj a takođe potiče iz Pančeva, svojim spotovima presudno je doprinela identitetu grupe Artan Lili i mnogih drugih bendova. Obe su režirale spotove za muzičare sa matične scene, a svojim radom su već odavno prešle lokalne granice i kotiraju se kao bitne autorke za ovo (indie) podneblje.

Nisu samo Buč Kesidi, Ivica, Ljubičice i Egret muzičari i bendovi koji svedoče o statusu pančevačke scene. Zavisno od afiniteta i konteksta, možemo pomenuti i grupe Iskaz, Rampa, Bas i Stega, Sindrom, Makonnen, i mnoge druge. Ipak, ovde pomenuto jezgro stvaralaca nam najslikovitije govori o uhodanom sistemu koji nadilazi puko sviranje, snimanje i koncertno izvođenje pesama. Govori nam o tome da “scena” nije tek puki zbir bendova koji sviraju u istom gradu, ili izvode sličnu muziku. To je duh kolektiva u kome ordiniraju i umrežavaju se producenti, izdavači, reditelji, vlasnici studija, tonci, tour menadžeri, i ostali delatnici u lancu stvaranja i predstavljanja muzike. Za Pančevo samo po sebi, teško možemo reći da ima neke specijalne predispozicije za negovanje i uspon kreativnih muzičara. Njegovu scenu su napravili muzičari sami, ali i napravili dobar role model za naredne generacije koje budu ovde stasavale.

Izvor: Noizz.rs