Stefan Milenković: Da biste ustanovili budućnost, pogledajte prošlost

Otkako je proglašen za čudo od deteta na violini, Milenković je naučio da stalno pobeđuje sebe i osvojio mnogo više od reputacije virtuoza – danas uspešno balansira između muzike i ekstremnih sportova, profesije koja zahteva ekstreman angažman i privatnog života koji traži mir; između magije scene i ritma svakodnevice. U razgovoru za Original otkrio nam je kako.

Možete li da uporedite osećaj dok, na primer, skačete padobranom i osećaj kad s violinom izlazite pred novu publiku?

– Iako su te dve stvari na prvi pogled nespojive, paralela definitivno ima. Cela ta ideja strukture rigorozne pripreme, provere, treninga, koja je sigurno prisutna u klasičnoj muzici, zatim tog finalnog čina izlaska na scenu i onda jedne potpune predanosti i spontanosti, kad više nema nazad nego ste samo u tom trenutku, s muzikom, s violinom… Po meni je to veoma slično pripremi i proveri u padobranstvu, tom činu izlaska iz aviona, koji je definitivan, za kojim sledi osećaj te zaista neopisive slobode i postojanja u trenutku i ponovno vraćanje na zemlju. Ja sam na neki način živeo i živim tako sa violinom sa svakim koncertom, između te velike discipline i treninga i tog osećaja prepuštanja i davanja 100 odsto i opet vraćanja na zemlju i ponavljanja tog ciklusa.

Odakle strast ka ekstremnim sportovima?

– Često težimo da živimo u ustaljenom ritmu, konvencionalnom, možda i konzervativnom, tako da sve što iskače deluje čudno ili čak ekstremno. Ali ja već živim na jedan ekstreman način. Ja sam na putu oko 200 dana u godini, velika disciplina i veliki trošak energije su konstanti, a to je nešto što radim praktično od svoje osme godine. Rekao bih da je to mnogo ekstremnije od bilo kog ekstremnog sporta koji može da se zamisli. Ipak, padobranstvo mi je ušlo u život, slučajno ili ne, jer se ja u stvari plašim visine i nikad mi ne bi palo na pamet u životu da skačem iz aviona. Ali desila se jedna prilika, bio je nečiji rođendan i želeo je da proslavi tako što ćemo svi da skačemo u tandemu. Prvo sam rekao da ja neću, a njegov odgovor bio je: Slušaj, mi ćemo bukirati sve, pa ti ne moraš. I kako se taj datum približavao, nekako sam postajao znatiželjan. Stalno živim sa tim osećajem usavršavanja sebe i radim na vladanju sobom, fizički i psihički… I valjda baš zato što je to predstavljalo jedan strah, zapitao sam se šta će se desiti ako se suočim sa njim. To je bio početak. Odmah nakon tog prvog tandem-skoka bio sam zaražen. Ali moram da kažem da je razlog poetika tog čina, romantika letenja, a ne adrenalin. Adrenalina imam i te kako i zbog nastupa i zbog obaveza i pritiska s kojim živim oduvek i poslednja stvar koju želim u životu je još adrenalina. Naprotiv, padobranstvo je distrakcija za mene, a onda i poetika letenja, slobode, osećanja trenutka. Ipak, nije za svakog.

Sve je izazov. Živeti je izazov. Živeti dobro je izazov. Biti srećan i zadovoljan nekim malim stvarima je umetnost življenja

A kad se desi neka nepredviđena situacija?

– Toga uvek bude u procesu učenja. Na primer, kad sam imao tek pedesetak skokova, bio sam još zelen i trebalo je da iskočim poslednji iz aviona, svi su već bili izašli… Samo sam promolio glavu da proverim da li je sve u redu, a avion je počeo da pravi okret, i to veoma jak, oštar okret i krenuo da pikira nadole… Shvatio sam da je pilot zaboravio da sam ja još u avionu i da je krenuo da se vraća. Četvoronoške sam prvo zatvorio ta vrata da ne bih ispao iz aviona, mada sam imao padobran, i nekako dopuzao do prvog pojasa da ne bih lebdeo. Nakon nekoliko minuta me je ugledao u retrovizoru i čovek se šokirao… To je definitivno bilo jedno od interesantnijih iskustava.

Koji kompozitor vas fascinira i danas?

– To se, s jedne strane, menja u životu, s fazama, s druge strane i ne toliko. To je kao da vas neko pita šta trenutno najviše volite da jedete. Zavisi i od raspoloženja, a sigurno je da ja volim muziku uopšte i da u njoj ima toliko raznovrsnosti, raznolikosti, da je teško odabrati jednog kompozitora, mada dođu faze kad možda produbim poznavanje nekog kompozitora. Konkretno, kad sam nedavno imao resital na Kolarcu, tad sam svirao tri Bramsove sonate, i to je bilo jedno uranjanje u Bramsa… Da mi neko kaže da sam osuđen doživotno da sviram jednog kompozitora i da je to Brams – ne bi bilo tako strašno. Mada, neko kome se uvek vraćam je Bah, jer se može svirati na toliko različitih načina da ne može da dosadi, veoma je kompleksna muzika, zahteva i emotivni i intelektualni upliv.

Pored nastupa, predajete na univerzitetu. Koja je najvažnija lekcija koju želite da podelite sa svojim studentima?

– Ne postoji jedna istina, jedna velika lekcija života, to je toliko kompleksno jer radim sa njima ne samo kao violinistima već i sa njima kao osobama. Ali ako ima jedan princip koji je najvažniji u svemu tome, to je da oni nauče da sami sebe uče, da rade sami sa sobom, da napreduju sami, da se posmatraju, da se praktično brinu o svom produktu maksimalno. Najvažnije je naučiti studenta da ne zavisi više od vas.

Kakva je po vašem mišljenju budućnost klasične muzike u vremenu u kojem sve naginje ka zabavi i instant-konzumerizmu?

– Ma, veličanstvena. Da biste ustanovili budućnost bilo čega – pogledajte prošlost. Jer kad se pogleda prošlost i vidi koliko dugo klasika postoji, kako ide kroz vekove i, naravno, menja se pomalo s vremenom, ali i dalje opstaje, i dalje je atraktivna, i dalje ima toliko toga što može da ponudi, onda se zaista ne bi trebalo brinuti o budućnosti klasične muzike. Jeste da se danas sve ubrzava, okrenuto je brzom konzumiranju sadržaja, stvari naginju da budu dosta plitke i ima dosta buke, buke u svakom smislu, ali baš zbog toga mislim da klasični koncert predstavlja oazu mira, dobre energije, momenat koji nas vraća na vrednosti koje ne mogu i neće se nikada menjati. Klasična muzika je uvek postojala, postoji sada, postojaće uvek, a na nama umetnicima je da je održavamo živom i prezentujemo je na jedan opušten, direktan način, a ne sterilan i nedodirljiv.

U tom kontekstu sarađivali ste i s bendom Gorillaz, sa Karamazovim i Stefanovskim… Da li ste dolazili u iskušenje da i sami krenete nekim drugim muzičkim pravcima?

– Naravno da su različiti žanrovi veoma fascinantni, pogotovo za klasičare koji odrastu u jednoj jako rigidnoj strukturi i onda kad osete tu slobodu muzičke improvizacije, raznih stilova, energije koja je ogromna na jednom pop ili rok koncertu, sve to je zaista privlačno. Ja se jesam okušao u tim pravcima i smatram da sam zadovoljio tu znatiželju. Ne verujem da mi je potrebno da na duže živim u tim žanrovima jer uvek mogu da ih dodirnem, uvek mogu da se vratim i sarađujem s nekim i to ostaje kao opcija. Ali apsolutno sam zadovoljan tim iskustvima i ona su doprinela i mom klasičnom izvođenju na ovaj ili onaj način. Preporučio bih svim klasičarima da izađu iz kalupa u koji klasika lako može da zapadne, jer vraćanje toj fleksibilnosti i velikoj energiji, tom opuštenom pristupu, zapravo je vraćanje na originalnu klasičnu muziku gde su najveći kompozitori i muzičari bili baš takvi, oni su bili kao rok zvezde. Ne vidim tu ništa loše i mislim da je otvorenost prema saradnji sa raznim stilovima ne samo pozitivna stvar nego i neophodna.

Šta trenutno vidite kao svoj najveći izazov u bavljenju muzikom?

– Sve je izazov. Živeti je izazov. Živeti dobro je izazov. Biti srećan i zadovoljan s nekim malim stvarima je umetnost življenja. I u okviru svega toga je muzika. Za mene je izazov balansirati između profesionalnog i privatnog života, i to je nešto na čemu radim konstantno, posebno zato što je moj profesionalan život veoma intenzivan i stalno naginje ekstremu.

Kako je bilo odrastati kao čudo od deteta?

– Iskreno, nikad nisam gledao na sebe kao na čudo, pogotovo ne tad. Odrastanje mi je bilo normalno, bar je meni tako delovalo. Mislim da su moji roditelji nekako to balansirali tako da sam išao između odgovornosti i predanosti violini do igranja video-igara, tuče s bratom, svega što su radili moji vršnjaci. Tog perioda se sećam kao da sam vodio dva paralelna života – jedan veoma normalan i jedan veoma nenormalan u stvari. Ali mislim da sam ostao relativno normalan upravo zbog toga što sam imao i tu drugu, detinju stranu. Takav život zaista na dete može da ostavi jak utisak, koji nije uvek pozitivan, ali mislim da sam s obzirom na sve, prošao veoma bezbolno. Uspomena imam mnogo, uvek su mi bile fascinantne zemlje u koje sam išao, kad sam prvi put išao u Australiju, pa u Kinu, pa prvi put u Ameriku… Sve je to nezaboravno. Ceo taj period mi je lepa uspomena kao neki lep film u kojem sam ja igrao jednu od glavnih uloga.

Ne mislite da ste zbog violine bili uskraćeni za neke stvari?

– Ne verujem da sam bio uskraćen za nešto, bar ne u negativnom smislu. Činjenica je da sam tokom dana, nakon škole, imao trenutke kad sam morao da vežbam, za razliku od mojih vršnjaka koji su išli da se igraju, na primer… Dakle, jedan deo dana je bio posvećen violini. Ali dok su moji vršnjaci išli u školu i radili zadatke, ja sam bio na turnejama i uživao u nekim fantastičnim stvarima, što mislim da i te kako balansira sve ono što sam možda žrtvovao kao klinac u tom nekom trenutku dana. Energetske investicije se podrazumevaju kada hoćete da radite bilo šta na najvišem nivou. Ali pošto se obično podrazumeva da vam se to što radite dopada, to ne osećate kao neku žrtvu. U tom slučaju bio bi to jedan veštački život, mislim da to ne može da traje dugo i ne može da bude dobro ako stalno imate osećaj da se odričete nečega. Ja nisam imao taj osećaj i zato ne mislim da sam nešto izgubio. Samo sam dobio.

Kako danas izgleda jedan običan dan Stefana Milenkovića?

– Nemam običan dan i moja rutina je da nema rutine. Možda je ovo moj običan dan, gde se pakujem, pripremam, vežbam, odgovaram na mejlove i onda ulazim u avion i 21 sat ću biti u putu. To je jedan neobičan običan dan. A kad sam kod kuće, sve radnje svodim na minimum. Ako je školska godina, onda imam i studente, tako da ujutru radim vežbe disanja, onda fizičke vežbe, tuširam se ledenom vodom, tokom nedelje uključujem i kupku sa ledom; onda idem na univerzitet, često pre toga napravim svoju kafu i pojedem pahuljice jer volim da se taj doručak što brže stvori preda mnom ujutru; predajem na univerzitetu, vratim se, onda vežbam, oko 17–18 joga… Onda slobodno vreme, pogledam mejlove, možda malo igram video-igre, provodim vreme sa ženom, gledamo film, večeramo… Tako otprilike izgleda jedan puniji radni dan, ali stalno se to menja, jer nemam posao od devet do pet. Kod mene je sve to relativno, tako da imam neke rituale koje nosim sa sobom i mogu da radim bilo gde da bih održao neku nit rutine u životu u kojem nema rutine.

Nedavno ste se našli u ulozi motivacionog govornika, a tema vašeg predavanja bila je “Živi život u svom ritmu”. Šta to znači za vas?

– Baš to. Mislim da mnogo problema nastaje zato što ne živimo život u svom, već u nečijem tuđem ritmu. To se kosi s našim energijama, s našim interesima i onda dolazi do nezadovoljstva, nekad do nesreće, čak i do depresije, pa i do raznih bolesti. Zato što ne živimo onako kako bismo hteli nego onako kako moramo. Ja sam tad podelio moju priču, kako radim i kako živim, u nadi da će nekome koristiti. Idealno bi bilo da živimo svi u ritmu koji je za nas istovremeno lagan, komforan, prijatan, ali i da je produktivan, koristan za druge ljude, ali ne u smislu robovanja nekom. To nije lako, treba hrabrosti, ali za početak treba shvatiti da je to nešto na čemu se radi, postoji proces da bismo došli do tog finog balansa u životu. Patnja nije neophodna i s malim promenama u životu može da se dođe do dobrog balansa.

Ispričajte nam priču o vašoj violini…

– Moja violina je apsolutno genijalna, jedna od najlepših violina jednog od najvećih i najvažnijih graditelja u istoriji. Violinu je pravio Đovani Batista Gvadanjini, koji se smatra za jednog od najvećih, zajedno sa Stradivarijem i Gvarnerijem, za njega kažu da je bio možda poslednji veliki majstor. On ju je napravio 1783. godine, a umro je 1786. U tom periodu nastale su njegove najbolje violine, jer mu je grof Kolci, koji je podržavao graditeljstvo violina u Italiji, poklonio praktično celokupnu radionicu Stradivarija, sve kalupe, mere, alat… Tako da se u tim poslednjim Gvadanjinijevim violinama oseća uticaj Stradivarija, a s druge strane ostao je dosledan sebi, te violine su vrela čokolada, vulkan dubokog, moćnog tona. Ostao je zapravo veran svom temperamentu, kažu da je imao skoro pa preku narav. Tako da se u tim violinama oseća jedna neverovatna finoća, ali i jedna divljina tog vatrenog zvuka. Najsrećniji sam čovek na svetu što imam priliku da sviram na jednoj takvoj violini, što sam njen istorijski čuvar sada i uživam u svakom trenutku.

Izvor: Original magazin
https://www.originalmagazin.com/2019/07/22/stefan-milenkovic-da-biste-ustanovili-buducnost-pogledajte-proslost/