Ненад Василић – Платформе попут Србија Ствара су права подршка музичарима

Наш креативни амбасадор, Ненад Василић, крајем 2020. године наступио је на Београдском Џез фестивалу, чиме је комплетирао своју одличну годину пуну успеха.

До сада је написао више од 40 оригиналних композиција и снимио 11 албума под својим именом, а током више деценија рада постао је и први странац који је објавио ЦД за аустријску националну кућу ОРФ.

Током 2020. постао је и редовни професор на „Jazz Institut Berlin„, при Берлинском Универзитету уметности што је, такође, био један од повода за наш новогодишњи разговор. Било је речи и о новим правцима у музици, домаћим музичарима, али и колико Србија напредује у музичком стваралаштву. 

Повод за наш разговор свакако је Ваш наступ и отварање 36. Београдског Jazz фестивала. Наступили сте у престоници пред домаћом публиком у време пандемије. Какав је то осећај био? Да ли сте осетили оно што сте очекивали?

Осећај је био добар, врло пријатан, из разлога што ове године нисмо имали пуно прилике да свирамо, тако да је сваки концерт био драгоцен. Осим тога, наступ на Београдском Џез фестивалу за нас је нешто посебно, за мене специјално, зато што је наш највећи српски фестивал и да тако кажем наш прозор у свет.

Отварањем тог фестивала на себе преузимам можда чак и већу одговорност од једног пуког наступања на фестивалу или уобичајеног концерта у Београду. Видим то и као неки жанровски „statement„. Мислим да је за мене као неког ко се бави спајањем џеза са балканском музиком врло битно и интересантно да баш тај пројекат „Bass & Strings“, у коме има и наше духовне српске музике отвори овај Београдски Џез фестивал.

Ненад Василић „Bass & Strings“ наступа толико дуго, уз „неочекивани“ спој контрабаса, хармонике и саксофона. И овога пута сте били на окупу са фасцинантним наступом. Колико је компликован ваш трио креативни процес?

„Bass & Strings“ је нови пројекат. Ми смо само два пута до сада имали прилике да наступимо са њим и то премијерно у Бечу, у „Porgy and Bess-у“ за прославу двадесетогодишњице моје каријере у Аустрији и други пут, ево сада у Србији, на Београдском Џез фестивалу. Оно што је карактеристично за тај пројекат је што свирам бас гитару са гудачима као и то што свирамо доста наше духовне, православне музике.

Уз све то, наступ на фестивалу је конципиран тако да смо осим са „Bass & Strings“ у другом делу концерта наступили са тријом, тако да смо имали у исто време нешто што радим дуго времена уназад и нешто што је ново, што ће можда постати део мојих наступа убудуће, бас гитара са гудачким квартетом.

До сада сте написали више од 40 оригиналних композиција и снимили 11 албума под својим именом, а током више деценија рада постали сте и први странац који је објавио ЦД за аустријску националну кућу ОРФ, а недавно је изашла и компилација „Ненад Василић Вол 1“. Зашто баш сада?

Компилација Вол 1 је изашла четвртог децембра за европско тржиште, за кућу са којом радим већ преко десет година, а то је Gallileo Music у Немачкој, тако да је тај албум већ угледао светлост дана у Европи и практично за цео свет. Надамо се да уз помоћ платформе Србија ствара ове, 2021. године, издамо тај ЦД и у Србији за ПГП РТС за балканско тржиште, тј. за земље региона.

Тако ћемо практично имати два издања, исто као и са ЦД-ом „Live in Theater Akzent“, који смо издали прво у Европи, а након годину дана и у Србији. Надам се да ће се то десити у првој половини 2021. године, у овим условима је тешко планирати, али то је био неки оквирни план.

Зашто бас сада? Ове године смо славили 20 година моје каријере у Аустрији, 20 година од првог снимљеног албума у Аустрији, тако да мислим да је на неки начин било право време да се уради неки пресек, нека врста компилације композиција за које смо моји сарадници и ја сматрали да су најрепрезентативније и да су те композиције које смо изабрали оно што најбоље описује мој рад.

Увек се говори да је Ваша музика „фузија европског џеза и импровизоване музике, обојена мелодијама и ритмовима из богатог наслеђа балканског фолклора“. Шта је то што Вас инспирише да стварате на такав начин и да ли Вас то води у жељи да, као што сте поменули, уведете балкански џез у академске воде?

Тај наслов који се појавио у новинама да ћу ја увести џез у академске воде је био мало извађен из контекста (смех). Оно што сам ја рекао у интервјуу је да ми је, пошто сам добио посао у Берлину као редовни професор на универзитету и као шеф катедре на Џез инситуту у Берлину, јако драго и због тога што ћу успети да унесем мало више балкан џеза у тај едукативни џез свет.

Оно што ме инспирише је врло једноставно. Ја сам човек рођен у Србији. Окружен пребогатом фолклорном музиком, не само Србије него и Бугарске, Босне, Македоније итд. Мислим да би била штета да се не бавим увођењем наше народне музике или наше духовне, црквене музике, која је такође пребогата, у џез свет којим се бавим све ове године.

Мислим да тога у џезу има врло мало. Сматрам да је то веома креативна страна целе моје приче и да је врло креативно и интересантно да се бавим баш тиме, да мешам балканску народну музику са џезом. Ако успем на Џез академији да заинтересујем клинце, а већ видим да постоји интересовање и међу студентима контрабаса али и уопште на пробама репертоар ансамбала, да мало више причамо о неправилним ритмовима и о тој нашој музици, то би ми било баш драго.

Током чудне 2020. Ви сте добили још једну сјајну вест – именовани сте за редовног професора на „Jazz Institut Berlin“, при Берлинском Универзитету уметности (Universität der Künste Berlin). Иако предајете од априла 2020. колико Вам значи ова „титула“ и то што се активно бавите и едукацијом младих музичара?

Мени је велика част да сам добио такав посао, између осталог, и зато што је било пуно басиста који су били заинтересовани и који су били на аудицији. На крају сам сазнао, зато што се све одвијало у тајности, да је било 30 европских и америчких басиста на аудицији.

Ја сам био први на листи и након тога ме је Министарство културе у Немачкој прогласило редовним професором на берлинском универзитету, а то је морао да одобри и градоначелник Берлина. Процедура је трајала скоро годину дана.

У тренутку кад сам добио вест да сам добио професуру и да сам добио тај посао после Грегорија Коена (Gregory Cohen), то је била велика част за мене, наравно. Поготову у ово време када је број концерата опао и имам више времена, такав један посао је дошао у право време.

Што се самог посла тиче видећемо… До сада је све због пандемије функционисало online, видећемо од следећег семестра како ћемо то да изведемо са предавањима. Још увек се не зна да ли ћемо дигитално или ипак уживо радити наставу, у овим условима је јако тешко било шта планирати.