Успон панчевачке алтернативне музичке сцене

Категорије: МузикаОбјављено: 29.02.2020.Tags: , , , , , , , 0.2 мин за читање
Аутор: Serbia Creates
ПОДЕЛИ

Дупли распродати концерт бенда Буч Кесиди у Дому омладине, крајем прошле године, многи љубитељи алтернативног/индие рока доживели су као велико изненађење. Овдашња сцена у 21. веку не памти тако брзопотезан успон неког бенда у овим жанровским координатама, нити такву колективну хистерију и обожавање на концертима. Тек неколико дана након објављивања албума, публика је већ знала напамет све песме и хорски певала са Луком и Зораном, а потом је уследио и исто тако успешан концерт у Загребу. Спот за њихову песму „ТИХО“ премашио је невероватних милион (!) прегледа за само неколико месеци.

 

На једном од та два концерта уводни наступ је имао one-man бенд Ивица (Иван Качавенда), такође из Панчева, који ових месеци промовише свој нови албум „1235“. На улазу у Американу ту је био и Никола Јовановић, власник издавачке куће Контра која објављује издања и промовише добар део (не само) панчевачке алтернативне сцене.

 

 

 

У видокругу су ми и чланови бенда Љубичице, чији се хит „Једва чекам рат људи против машина“ нашао на многим годишњим листама синглова, али и као soundtrack у популарној серији „Жигосани у рекету“. Који минут касније упознајем Милана Бјелицу, продуцента, тихог хероја из сенке који је у доброј мери обликовао звук Буча Кесидија и других бендова са тамошње сцене. Погађате већ: сви до једног тренутно живе и стварају у Панчеву, и свако од њих чини делић слагалице онога што колоквијално називамо – сценом.

 

 

 

Ако нас је нешто научио успех Буча Кесидија (а најбољи дани им тек следе), то је да пуцање на широки аудиторијум и велике комерцијалне амбиције не подразумевају одрицање од стилског или моралног интегритета, како се овде већ деценијама посматрају прилике на (алт) гитарској сцени. Чињеницу да су се у мору сличних бендова из Србије издвојили баш они, можемо с правом приписати таленту за добру песму и текстове који погађају „дух времена“, али и врло промишљеном жељом да се ради на себи и публици. У том смислу прво ће нам упасти у очи методологија издавања синглова и јутјуб спотова месецима пре самог албума, који су (барем за добар део младе публике) постали превазиђен формат за преслушавање музике. Буч Кесиди је на овом пољу, додуше, само следио добар пример групе Артан Лили, који су први успели да направе приметан искорак у начину промоције свог рада.

 

Но многи бендови данас имају добре спотове, али им не полази за руком да се пробију до циљане публике. Што нас враћа до самих основа креативног рада. Прављење песама, наравно, није само резултат експлозије талента, већ и мукотрпног усавршавања, промишљања низа детаља који обликују иницијалну идеју.

 

При томе треба имати у виду да се налазимо у поодмаклом 21. веку и да су све револуционарне музичке идеје већ испуцане, и да је наступило доба ретро-ревивалиста свих врста. Ако сте млади рок музичар/ка у Србији 2020. године, није довољно само опалити мелодију и четири дисторзирана акорда, бити „искрен“ и „срчан“. То ради још стотине других бендова.

 

Прави је тренутак да у причу вратимо раније поменутог Милана Бјелицу. Разговарајући у различитим приликама са „бучевцима“ Зораном Зарубицом и Луком Рацићем, као и Иваном Качавендом, сва тројица су били пуни речи хвале за њега и истицали немерљив значај рада овог продуцента за коначни соунд њихових песама. Док Лука и Зоран причају за NOIZZ о Бјелици, расплиће се и читав механизам узајамне сарадње различитих протагониста сцене.

 

 

 

“Милана смо упознали на самом почетку, док смо тражили студио у којем ћемо снимити деби албум. Другарица Сташа Букумировић нам је препоручила Студио Крокодил који држе Пера и Вук Стевановић из Љубичица. Бјеки је био интегрални део те приче јер је у том тренутку продуцирао Љубичице, као и албум Даниела Ковача (Јесењег оркестра) са којим је Сташа радила спот, и први Ивицин ЕП. После састанка са целом екипом на нашу наредну пробу су дошли Вук и Милан. Дали су нам пар сугестија око песама, договорили смо се да снимамо у Крокодилу, али да прођемо са Миланом кроз песме које ћемо да снимамо и да их средимо на наредним пробама”, описују Лука и Зоран почетке сарадње.

 

“Милан нам је врло брзо на једној од тих проба пришао и рекао нешто типа ‘Да ли су ваше амбиције да будете комерцијално успешан бенд? Пошто ово има потенцијал за то’. Хтео је да зна да ли да се упушта у рад са нама, јер би то имало смисла само ако смо озбиљни и желимо да напредујемо. Одговорили смо потврдно, и од тада пролазимо кроз све што урадимо са њим. Нисмо знали за њега као продуцента од раније, али од те прве пробе нам је било јасно да има конкретне савете и идеје које увек боду у центар”, констатује двојац из Буч Кесидија.

 

Иван Качавенда – Ивица каже да Бјелицу познаје још из времена средње школе, када је данас успешни продуцент свирао у бенду Ендорфин. “Тада је он важио за неког ко уме лепо да сними песму. Био је ту још један дечко, Петар Пупић (данас Егрет), с којим се Милан дружио и радио. Пера је умео да дође, типне три тона на синту и да скроз нову атмосферу песми. Прелепо у томе је што је све остало тако и данас. Њих двојица су тандем који тренутно јако утиче на актуелни звук тзв. панчевачке сцене“, каже Ивица.

 

 

 

Шта је то што његову продукцију чини релевантном за звук свих ових музичара? С обзиром да се ради о разноврсним бендовима, тешко да можемо наћи неку заједничку стилску црту, већ се пре ради о неодређеном осећају “модерности” у његовом раду и праћењу светских трендова, односно добром уклапању у овдашњи контекст. “Просто речено, он другачије чује музику. У том смислу, као да није одрастао овде, него на Западу. Нема ништа српско у његовом раду. На мом последњем албуму Миланова улога је кључна”, објашњава Ивица који је на издању “1235” значајно продукцијски обогатио свој израз, па у својој интелигентној мешавини индие звука и електронике призива асоцијације на Бон Ивера или Јамеса Блакеа.

 

“Ми углавном имамо доста разних идеја, инструменталних делова и текста, а он нам помогне да нађемо срж песме око које треба да се фокусирамо и да избацимо све вишкове. Можда најсликовитији пример је то да су „Еуфорија“ и „Лаж“ заправо неко време биле једна песма, звала се “Лаж” али је било делова из обе песме. Од тренутка када смо му донели демо, неко време је покушавао да сконта како та структура да функционише, да би на крају рекао „па ово су две песме, то једино има смисла“. Нас двојица смо раздвојили делове и направили сваку за себе и тако је све добило простора да дише”, сликовито описују Зоран и Лука рад са Бјелицом на песмама Буча Кесидија.

 

Студио Крокодил је још једно место ка коме гравитирају музичари са панчевачке сцене, а двојац из Љубичица је не само технички-инфраструктурно опремљен за квалитетан студијски рад, већ их одликује и изузетна музичка писменост и образованост. Са њима нарочито радо сарађује београдски кантаутор и писац Даниел Ковач кроз различите инкарнације свог пројекта Јесењи Оркестар, истичући њихову музичку ерудицију и образовање. Није ни чудно да се њихов рад појављује у различитим контекстима као што је већ поменути хит из “Жигосаних у рекету”, или рецимо нумера на компилацији нове клавирске музике “Клавирско небо”. Својевремено су проглашени за најбољи млади бенд у избору несрећно усахлог веб магазина Попбокс, а као склони сагледавању свих креативних и техничких аспеката у стварању музике, својеврсни су родоначелници сцене коју данас најуспешније представљају Буч Кесиди.

 

Коначно, говорећи о Бјелици, Зоран и Лука су поменули и редитељку Сташу Букумировић, чиме долазимо и до још једног битног дела слагалице “сцене” – визуелног идентитета спотова који се врте на јутјубу. Сташа је још једна рођена Панчевка, која се нарочито специјализовала за режирање спотова музичара/ки са домаће алтернативне сцене, доносећи им своју особену, сензуалну визуелну естетику и атрактивност. Редитељка Марина Узелац, која данас живи и ради у Хрватској а такође потиче из Панчева, својим спотовима пресудно је допринела идентитету групе Артан Лили и многих других бендова. Обе су режирале спотове за музичаре са матичне сцене, а својим радом су већ одавно прешле локалне границе и котирају се као битне ауторке за ово (индие) поднебље.

 

Нису само Буч Кесиди, Ивица, Љубичице и Егрет музичари и бендови који сведоче о статусу панчевачке сцене. Зависно од афинитета и контекста, можемо поменути и групе Исказ, Рампа, Бас и Стега, Синдром, Маконнен, и многе друге. Ипак, овде поменуто језгро стваралаца нам најсликовитије говори о уходаном систему који надилази пуко свирање, снимање и концертно извођење песама. Говори нам о томе да “сцена” није тек пуки збир бендова који свирају у истом граду, или изводе сличну музику. То је дух колектива у коме ординирају и умрежавају се продуценти, издавачи, редитељи, власници студија, тонци, тоур менаџери, и остали делатници у ланцу стварања и представљања музике. За Панчево само по себи, тешко можемо рећи да има неке специјалне предиспозиције за неговање и успон креативних музичара. Његову сцену су направили музичари сами, али и направили добар роле модел за наредне генерације које буду овде стасавале.

 

Извор: Noizz.rs