Стефан Миленковић: Да бисте установили будућност, погледајте прошлост

Категорије: МузикаОбјављено: 22.07.2019.Tags: , , , , , 0.1 мин за читање
Аутор: Serbia Creates
ПОДЕЛИ

Откако је проглашен за чудо од детета на виолини, Миленковић је научио да стално побеђује себе и освојио много више од репутације виртуоза – данас успешно балансира између музике и екстремних спортова, професије која захтева екстреман ангажман и приватног живота који тражи мир; између магије сцене и ритма свакодневице. У разговору за Оригинал открио нам је како.

Можете ли да упоредите осећај док, на пример, скачете падобраном и осећај кад с виолином излазите пред нову публику?

– Иако су те две ствари на први поглед неспојиве, паралела дефинитивно има. Цела та идеја структуре ригорозне припреме, провере, тренинга, која је сигурно присутна у класичној музици, затим тог финалног чина изласка на сцену и онда једне потпуне преданости и спонтаности, кад више нема назад него сте само у том тренутку, с музиком, с виолином… По мени је то веома слично припреми и провери у падобранству, том чину изласка из авиона, који је дефинитиван, за којим следи осећај те заиста неописиве слободе и постојања у тренутку и поновно враћање на земљу. Ја сам на неки начин живео и живим тако са виолином са сваким концертом, између те велике дисциплине и тренинга и тог осећаја препуштања и давања 100 одсто и опет враћања на земљу и понављања тог циклуса.

Одакле страст ка екстремним спортовима?

– Често тежимо да живимо у устаљеном ритму, конвенционалном, можда и конзервативном, тако да све што искаче делује чудно или чак екстремно. Али ја већ живим на један екстреман начин. Ја сам на путу око 200 дана у години, велика дисциплина и велики трошак енергије су константи, а то је нешто што радим практично од своје осме године. Рекао бих да је то много екстремније од било ког екстремног спорта који може да се замисли. Ипак, падобранство ми је ушло у живот, случајно или не, јер се ја у ствари плашим висине и никад ми не би пало на памет у животу да скачем из авиона. Али десила се једна прилика, био је нечији рођендан и желео је да прослави тако што ћемо сви да скачемо у тандему. Прво сам рекао да ја нећу, а његов одговор био је: Слушај, ми ћемо букирати све, па ти не мораш. И како се тај датум приближавао, некако сам постајао знатижељан. Стално живим са тим осећајем усавршавања себе и радим на владању собом, физички и психички… И ваљда баш зато што је то представљало један страх, запитао сам се шта ће се десити ако се суочим са њим. То је био почетак. Одмах након тог првог тандем-скока био сам заражен. Али морам да кажем да је разлог поетика тог чина, романтика летења, а не адреналин. Адреналина имам и те како и због наступа и због обавеза и притиска с којим живим одувек и последња ствар коју желим у животу је још адреналина. Напротив, падобранство је дистракција за мене, а онда и поетика летења, слободе, осећања тренутка. Ипак, није за сваког.

Све је изазов. Живети је изазов. Живети добро је изазов. Бити срећан и задовољан неким малим стварима је уметност живљења

А кад се деси нека непредвиђена ситуација?

– Тога увек буде у процесу учења. На пример, кад сам имао тек педесетак скокова, био сам још зелен и требало је да искочим последњи из авиона, сви су већ били изашли… Само сам промолио главу да проверим да ли је све у реду, а авион је почео да прави окрет, и то веома јак, оштар окрет и кренуо да пикира надоле… Схватио сам да је пилот заборавио да сам ја још у авиону и да је кренуо да се враћа. Четвороношке сам прво затворио та врата да не бих испао из авиона, мада сам имао падобран, и некако допузао до првог појаса да не бих лебдео. Након неколико минута ме је угледао у ретровизору и човек се шокирао… То је дефинитивно било једно од интересантнијих искустава.

Који композитор вас фасцинира и данас?

– То се, с једне стране, мења у животу, с фазама, с друге стране и не толико. То је као да вас неко пита шта тренутно највише волите да једете. Зависи и од расположења, а сигурно је да ја волим музику уопште и да у њој има толико разноврсности, разноликости, да је тешко одабрати једног композитора, мада дођу фазе кад можда продубим познавање неког композитора. Конкретно, кад сам недавно имао реситал на Коларцу, тад сам свирао три Брамсове сонате, и то је било једно урањање у Брамса… Да ми неко каже да сам осуђен доживотно да свирам једног композитора и да је то Брамс – не би било тако страшно. Мада, неко коме се увек враћам је Бах, јер се може свирати на толико различитих начина да не може да досади, веома је комплексна музика, захтева и емотивни и интелектуални уплив.

Поред наступа, предајете на универзитету. Која је најважнија лекција коју желите да поделите са својим студентима?

– Не постоји једна истина, једна велика лекција живота, то је толико комплексно јер радим са њима не само као виолинистима већ и са њима као особама. Али ако има један принцип који је најважнији у свему томе, то је да они науче да сами себе уче, да раде сами са собом, да напредују сами, да се посматрају, да се практично брину о свом продукту максимално. Најважније је научити студента да не зависи више од вас.

Каква је по вашем мишљењу будућност класичне музике у времену у којем све нагиње ка забави и инстант-конзумеризму?

– Ма, величанствена. Да бисте установили будућност било чега – погледајте прошлост. Јер кад се погледа прошлост и види колико дуго класика постоји, како иде кроз векове и, наравно, мења се помало с временом, али и даље опстаје, и даље је атрактивна, и даље има толико тога што може да понуди, онда се заиста не би требало бринути о будућности класичне музике. Јесте да се данас све убрзава, окренуто је брзом конзумирању садржаја, ствари нагињу да буду доста плитке и има доста буке, буке у сваком смислу, али баш због тога мислим да класични концерт представља оазу мира, добре енергије, моменат који нас враћа на вредности које не могу и неће се никада мењати. Класична музика је увек постојала, постоји сада, постојаће увек, а на нама уметницима је да је одржавамо живом и презентујемо је на један опуштен, директан начин, а не стерилан и недодирљив.

У том контексту сарађивали сте и с бендом Гориллаз, са Карамазовим и Стефановским… Да ли сте долазили у искушење да и сами кренете неким другим музичким правцима?

– Наравно да су различити жанрови веома фасцинантни, поготово за класичаре који одрасту у једној јако ригидној структури и онда кад осете ту слободу музичке импровизације, разних стилова, енергије која је огромна на једном поп или рок концерту, све то је заиста привлачно. Ја се јесам окушао у тим правцима и сматрам да сам задовољио ту знатижељу. Не верујем да ми је потребно да на дуже живим у тим жанровима јер увек могу да их додирнем, увек могу да се вратим и сарађујем с неким и то остаје као опција. Али апсолутно сам задовољан тим искуствима и она су допринела и мом класичном извођењу на овај или онај начин. Препоручио бих свим класичарима да изађу из калупа у који класика лако може да западне, јер враћање тој флексибилности и великој енергији, том опуштеном приступу, заправо је враћање на оригиналну класичну музику где су највећи композитори и музичари били баш такви, они су били као рок звезде. Не видим ту ништа лоше и мислим да је отвореност према сарадњи са разним стиловима не само позитивна ствар него и неопходна.

Шта тренутно видите као свој највећи изазов у бављењу музиком?

– Све је изазов. Живети је изазов. Живети добро је изазов. Бити срећан и задовољан с неким малим стварима је уметност живљења. И у оквиру свега тога је музика. За мене је изазов балансирати између професионалног и приватног живота, и то је нешто на чему радим константно, посебно зато што је мој професионалан живот веома интензиван и стално нагиње екстрему.

Како је било одрастати као чудо од детета?

– Искрено, никад нисам гледао на себе као на чудо, поготово не тад. Одрастање ми је било нормално, бар је мени тако деловало. Мислим да су моји родитељи некако то балансирали тако да сам ишао између одговорности и преданости виолини до играња видео-игара, туче с братом, свега што су радили моји вршњаци. Тог периода се сећам као да сам водио два паралелна живота – један веома нормалан и један веома ненормалан у ствари. Али мислим да сам остао релативно нормалан управо због тога што сам имао и ту другу, детињу страну. Такав живот заиста на дете може да остави јак утисак, који није увек позитиван, али мислим да сам с обзиром на све, прошао веома безболно. Успомена имам много, увек су ми биле фасцинантне земље у које сам ишао, кад сам први пут ишао у Аустралију, па у Кину, па први пут у Америку… Све је то незаборавно. Цео тај период ми је лепа успомена као неки леп филм у којем сам ја играо једну од главних улога.

Не мислите да сте због виолине били ускраћени за неке ствари?

– Не верујем да сам био ускраћен за нешто, бар не у негативном смислу. Чињеница је да сам током дана, након школе, имао тренутке кад сам морао да вежбам, за разлику од мојих вршњака који су ишли да се играју, на пример… Дакле, један део дана је био посвећен виолини. Али док су моји вршњаци ишли у школу и радили задатке, ја сам био на турнејама и уживао у неким фантастичним стварима, што мислим да и те како балансира све оно што сам можда жртвовао као клинац у том неком тренутку дана. Енергетске инвестиције се подразумевају када хоћете да радите било шта на највишем нивоу. Али пошто се обично подразумева да вам се то што радите допада, то не осећате као неку жртву. У том случају био би то један вештачки живот, мислим да то не може да траје дуго и не може да буде добро ако стално имате осећај да се одричете нечега. Ја нисам имао тај осећај и зато не мислим да сам нешто изгубио. Само сам добио.

Како данас изгледа један обичан дан Стефана Миленковића?

– Немам обичан дан и моја рутина је да нема рутине. Можда је ово мој обичан дан, где се пакујем, припремам, вежбам, одговарам на мејлове и онда улазим у авион и 21 сат ћу бити у путу. То је један необичан обичан дан. А кад сам код куће, све радње сводим на минимум. Ако је школска година, онда имам и студенте, тако да ујутру радим вежбе дисања, онда физичке вежбе, туширам се леденом водом, током недеље укључујем и купку са ледом; онда идем на универзитет, често пре тога направим своју кафу и поједем пахуљице јер волим да се тај доручак што брже створи преда мном ујутру; предајем на универзитету, вратим се, онда вежбам, око 17–18 јога… Онда слободно време, погледам мејлове, можда мало играм видео-игре, проводим време са женом, гледамо филм, вечерамо… Тако отприлике изгледа један пунији радни дан, али стално се то мења, јер немам посао од девет до пет. Код мене је све то релативно, тако да имам неке ритуале које носим са собом и могу да радим било где да бих одржао неку нит рутине у животу у којем нема рутине.

Недавно сте се нашли у улози мотивационог говорника, а тема вашег предавања била је “Живи живот у свом ритму”. Шта то значи за вас?

– Баш то. Мислим да много проблема настаје зато што не живимо живот у свом, већ у нечијем туђем ритму. То се коси с нашим енергијама, с нашим интересима и онда долази до незадовољства, некад до несреће, чак и до депресије, па и до разних болести. Зато што не живимо онако како бисмо хтели него онако како морамо. Ја сам тад поделио моју причу, како радим и како живим, у нади да ће некоме користити. Идеално би било да живимо сви у ритму који је за нас истовремено лаган, комфоран, пријатан, али и да је продуктиван, користан за друге људе, али не у смислу робовања неком. То није лако, треба храбрости, али за почетак треба схватити да је то нешто на чему се ради, постоји процес да бисмо дошли до тог финог баланса у животу. Патња није неопходна и с малим променама у животу може да се дође до доброг баланса.

Испричајте нам причу о вашој виолини…

– Моја виолина је апсолутно генијална, једна од најлепших виолина једног од највећих и најважнијих градитеља у историји. Виолину је правио Ђовани Батиста Гвадањини, који се сматра за једног од највећих, заједно са Страдиваријем и Гварнеријем, за њега кажу да је био можда последњи велики мајстор. Он ју је направио 1783. године, а умро је 1786. У том периоду настале су његове најбоље виолине, јер му је гроф Колци, који је подржавао градитељство виолина у Италији, поклонио практично целокупну радионицу Страдиварија, све калупе, мере, алат… Тако да се у тим последњим Гвадањинијевим виолинама осећа утицај Страдиварија, а с друге стране остао је доследан себи, те виолине су врела чоколада, вулкан дубоког, моћног тона. Остао је заправо веран свом темпераменту, кажу да је имао скоро па преку нарав. Тако да се у тим виолинама осећа једна невероватна финоћа, али и једна дивљина тог ватреног звука. Најсрећнији сам човек на свету што имам прилику да свирам на једној таквој виолини, што сам њен историјски чувар сада и уживам у сваком тренутку.

Извор: Original magazin
https://www.originalmagazin.com/2019/07/22/stefan-milenkovic-da-biste-ustanovili-buducnost-pogledajte-proslost/