Милица Mађановић, др архитектуре: Вратила сам се са Новог Зеланда да се посветим култури
ПОДЕЛИ
Често смо сведоци бројних прича о одливу мозгова из Србије и како све више младих одлази у иностранство на школовање и у потрази за послом. Као што и новчић има два лица, тако има и ова прича. Нисмо ни свесни колико је оних који су се вратили у Србију да би се, након школоавња у иностранству, запослили у нашој држави, и то у секторима за које већина људи можда не би ни помислила.
Милица Мађановић је спољна сарадница у Музеју савремене умености у Београду (МСУБ), где је отворила своју нову професионалну страницу након што је докторирала на Архитектонском факултету Универитета у Окланду, на Новом Зеланду.
У паузи врло захтевних припрема за предстојећу европску премијеру изложбе „Љубав је љубав: радост венчања за све Жан Пол Готје„, пронашли смо мало времена да са Милицом попричамо о њеном школовању на далеком острву у Пацифику, одлуци да се врати у родну земљу и зашто баш у МСУБ.
Прикључила си се великом тиму који ради у једном од најзначајнијих музеја у земљи. Како си се снашла као једна од најмлађих и зашто си изабрала МСУБ као своју следећу радну станицу?
Претпостављам да је Музеј савремене уметности Београд (МСУБ) једна од установа културе у нашој земљи о којој, у контексту запослења, сањаре многи студенти историје уметности. Паузе између предавања током основних и мастер студија на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду често сам проводила у парку около и на Београдској тврђави, одакле се пружа поглед на Ушће и зграду Музеја.
Сећам се да сам често са колегиницама и колегама коментарисала ремек дело архитектата Иванке Распоповић и Ивана Антића из даљине, маштарећи о делима и просторима који се крију иза масивних волумена грађевине. Нажалост, мојој генерацији приступ згради није био могућ, јер смо студирали у периоду у коме је била затворена за ширу јавност.
Интересантно је да је моја прва посета Србији са Новог Зеланда била у новембру 2017. године, недуго по окончању реконструкције МСУБ. Са великом радошћу сам у првим данима након доласка посетила музеј, који је испунио сва моја очекивања из студентских дана. Три године касније, новембар 2020. ме затиче у улози спољног сарадника Музеја. Након мало мање од три месеца на овој позицији, још увек сам у процесу упознавања пословне праксе и “пулса” МСУБ, али оно што у овом моменту могу са сигурношћу да тврдим јесте да је у питању изузетно професионално искуство, динамично и пуно изазова.
МСУБ је један од музеја који се кроз свој рад труди да промовише овдашње уметности у иностранству – колико се сада ради на томе, када је све већа доступност и посета пребачена на онлине и дигиталне канале?
МСУБ је установа са традицијом од преко пола века и највећи музеј савремене уметности у земљи, који деценијама слови за једног од најзначајнијих актера представљања уметности са простора Србије и бивше Југославије иностраној публици. Интернационална презентација уметности са овдашњих простора свакако представља један од основних напора музејског тима. Будућност ове праксе је, између осталог, дигитализација музејских садржаја, већа присутност и онлине видљивост, чије су основе већ постављене у оквиру институциоланог деловања. Међутим, неопходно је време, адекватна средства, систематичност приступа и много енергије да би МСУБ достигао пример сродних установа широм света. Верујем да ће наредне године донети значајни помак на овом пољу за МСУБ.
Зашто је култура твоја станица и на који начин, кроз свој рад у МСУБ, желиш и можеш да унапредиш промоцију иновативности и креативних индустрија?
Рекла бих да култура није једна од мојих станица већ моје свеопште професионално опредељење. Кроз лична интересовања, избором образовања и професионалног искуства у земљи и иностранству сам одувек себе усмеравала и припремала за рад у области културе. Потенцијални будући ангажман у Музеју савремене уметности Београд би ми савршено одговарао да искуства стечена у иностранству применим у домаћој пракси. Докторирала сам на Архитектонском факултету Универитета у Окланду (the University of Auckland) на Новом Зеланду, који, уз факултете плесних студија, музике и ликовних уметности припада универзитетској целини под називом Креативне уметности и индустрије (Creative Arts and Industries).
Новозеландска културна, уметничка и универзитетска сцена у свом деловању теже иновацијама, интердисциплинарности и одрживом пословању. Императив се ставља на сарадњу између стручњака и институција разноврсних профила у циљу осмишљавања и реализације пројеката који су утемељени у различитим дисциплинама, те комплекснијег садржаја и ширег утицаја, усмереног, надасве, на “враћање” заједници тј. друштву.
Рад у јавним институцијама на Новом Зеланду инспирише скромност, осећај личне одговорности према пореским обвезницима који ове установе већински финансирају, тимски рад и фокусираност на изналажење решења у складу са савременим потребама и околностима. У контексту мог потенцијалног будућег ангажмана у МСУБ, активно бих радила на примењивању и прилагођавању ових вредности за потребе наше средине.
Ти си одлучила да се, након студирања и рада у (далеком) иностранству, вратиш у Србију и своје знање пренесеш овде. Одлично је што си се одлучила на тој корак, али нас занима шта је довело до њега?
Одговор на ово питање је једноставан и кратак – упркос погодностима и квалитету живота које рад у иностранству пружа, у Србију сам се вратила услед жеље да својим деловањем активно доприносим земљи у којој сам рођена, одрасла и у којој желим да заснујем своју породицу.
Када погледаш иза себе на претходни период и на школовање и рад у иностранству, шта је то што Србију ипак издваја и унификује у односу на оно што је “преко границе”?
За мене, Србија је место порекла за које ме везује осећај припадности. Будући да је моја област култура, коју доживљавам као рад у служби добробити и будућности друштва, деловање у другим срединама ме не испуњава колико допринос оној коју сматрам својом.
Као млада особа која ради у култури, повратница у Србију, шта је твоја препорука осталим младима када је професионални и персонални развој у питању?
Људи су створили свој свет, те су они ти који могу и да га промене. Уколико смо незадовољни наслеђеним, односно, затеченим стањем, морамо да се потрудимо да наследство које оставимо за собом буде оно којим се поносимо.
