Milica Mađanović, dr arhitekture: Vratila sam se sa Novog Zelanda da se posvetim kulturi

Često smo svedoci brojnih priča o odlivu mozgova iz Srbije i kako sve više mladih odlazi u inostranstvo na školovanje i u potrazi za poslom. Kao što i novčić ima dva lica, tako ima i ova priča. Nismo ni svesni koliko je onih koji su se vratili u Srbiju da bi se, nakon školoavnja u inostranstvu, zaposlili u našoj državi, i to u sektorima za koje većina ljudi možda ne bi ni pomislila.

Milica Mađanović je spoljna saradnica u Muzeju savremene umenosti u Beogradu (MSUB), gde je otvorila svoju novu profesionalnu stranicu nakon što je doktorirala na Arhitektonskom fakultetu Univeriteta u Oklandu, na Novom Zelandu.

U pauzi vrlo zahtevnih priprema za predstojeću evropsku premijeru izložbe „Ljubav je ljubav: radost venčanja za sve Žan Pol Gotje„, pronašli smo malo vremena da sa Milicom popričamo o njenom školovanju na dalekom ostrvu u Pacifiku, odluci da se vrati u rodnu zemlju i zašto baš u MSUB.

Priključila si se velikom timu koji radi u jednom od najznačajnijih muzeja u zemlji. Kako si se snašla kao jedna od najmlađih i zašto si izabrala MSUB kao svoju sledeću radnu stanicu?

Pretpostavljam da je Muzej savremene umetnosti Beograd (MSUB) jedna od ustanova kulture u našoj zemlji o kojoj, u kontekstu zaposlenja, sanjare mnogi studenti istorije umetnosti. Pauze između predavanja tokom osnovnih i master studija na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu često sam provodila u parku okolo i na Beogradskoj tvrđavi, odakle se pruža pogled na Ušće i zgradu Muzeja.

Sećam se da sam često sa koleginicama i kolegama komentarisala remek delo arhitektata Ivanke Raspopović i Ivana Antića iz daljine, maštareći o delima i prostorima koji se kriju iza masivnih volumena građevine. Nažalost, mojoj generaciji pristup zgradi nije bio moguć, jer smo studirali u periodu u kome je bila zatvorena za širu javnost.

Interesantno je da je moja prva poseta Srbiji sa Novog Zelanda bila u novembru 2017. godine, nedugo po okončanju rekonstrukcije MSUB. Sa velikom radošću sam u prvim danima nakon dolaska posetila muzej, koji je ispunio sva moja očekivanja iz studentskih dana. Tri godine kasnije, novembar 2020. me zatiče u ulozi spoljnog saradnika Muzeja. Nakon malo manje od tri meseca na ovoj poziciji, još uvek sam u procesu upoznavanja poslovne prakse i “pulsa” MSUB, ali ono što u ovom momentu mogu sa sigurnošću da tvrdim jeste da je u pitanju izuzetno profesionalno iskustvo, dinamično i puno izazova.

MSUB je jedan od muzeja koji se kroz svoj rad trudi da promoviše ovdašnje umetnosti u inostranstvu – koliko se sada radi na tome, kada je sve veća dostupnost i poseta prebačena na online i digitalne kanale?

MSUB je ustanova sa tradicijom od preko pola veka i najveći muzej savremene umetnosti u zemlji, koji decenijama slovi za jednog od najznačajnijih aktera predstavljanja umetnosti sa prostora Srbije i bivše Jugoslavije inostranoj publici. Internacionalna prezentacija umetnosti sa ovdašnjih prostora svakako predstavlja jedan od osnovnih napora muzejskog tima. Budućnost ove prakse je, između ostalog, digitalizacija muzejskih sadržaja, veća prisutnost i online vidljivost, čije su osnove već postavljene u okviru instituciolanog delovanja. Međutim, neophodno je vreme, adekvatna sredstva, sistematičnost pristupa i mnogo energije da bi MSUB dostigao primer srodnih ustanova širom sveta. Verujem da će naredne godine doneti značajni pomak na ovom polju za MSUB.

Zašto je kultura tvoja stanica i na koji način, kroz svoj rad u MSUB, želiš i možeš da unaprediš promociju inovativnosti i kreativnih industrija?

Rekla bih da kultura nije jedna od mojih stanica već moje sveopšte profesionalno opredeljenje. Kroz lična interesovanja, izborom obrazovanja i profesionalnog iskustva u zemlji i inostranstvu sam oduvek sebe usmeravala i pripremala za rad u oblasti kulture. Potencijalni budući angažman u Muzeju savremene umetnosti Beograd bi mi savršeno odgovarao da iskustva stečena u inostranstvu primenim u domaćoj praksi. Doktorirala sam na Arhitektonskom fakultetu Univeriteta u Oklandu (the University of Auckland) na Novom Zelandu, koji, uz fakultete plesnih studija, muzike i likovnih umetnosti pripada univerzitetskoj celini pod nazivom Kreativne umetnosti i industrije (Creative Arts and Industries).

Novozelandska kulturna, umetnička i univerzitetska scena u svom delovanju teže inovacijama, interdisciplinarnosti i održivom poslovanju. Imperativ se stavlja na saradnju između stručnjaka i institucija raznovrsnih profila u cilju osmišljavanja i realizacije projekata koji su utemeljeni u različitim disciplinama, te kompleksnijeg sadržaja i šireg uticaja, usmerenog, nadasve, na “vraćanje” zajednici tj. društvu.

Rad u javnim institucijama na Novom Zelandu inspiriše skromnost, osećaj lične odgovornosti prema poreskim obveznicima koji ove ustanove većinski finansiraju, timski rad i fokusiranost na iznalaženje rešenja u skladu sa savremenim potrebama i okolnostima. U kontekstu mog potencijalnog budućeg angažmana u MSUB, aktivno bih radila na primenjivanju i prilagođavanju ovih vrednosti za potrebe naše sredine.

Ti si odlučila da se, nakon studiranja i rada u (dalekom) inostranstvu, vratiš u Srbiju i svoje znanje preneseš ovde. Odlično je što si se odlučila na toj korak, ali nas zanima šta je dovelo do njega?

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan i kratak – uprkos pogodnostima i kvalitetu života koje rad u inostranstvu pruža, u Srbiju sam se vratila usled želje da svojim delovanjem aktivno doprinosim zemlji u kojoj sam rođena, odrasla i u kojoj želim da zasnujem svoju porodicu.

Kada pogledaš iza sebe na prethodni period i na školovanje i rad u inostranstvu, šta je to što Srbiju ipak izdvaja i unifikuje u odnosu na ono što je “preko granice”?

Za mene, Srbija je mesto porekla za koje me vezuje osećaj pripadnosti. Budući da je moja oblast kultura, koju doživljavam kao rad u službi dobrobiti i budućnosti društva, delovanje u drugim sredinama me ne ispunjava koliko doprinos onoj koju smatram svojom.

Kao mlada osoba koja radi u kulturi, povratnica u Srbiju, šta je tvoja preporuka ostalim mladima kada je profesionalni i personalni razvoj u pitanju?

Ljudi su stvorili svoj svet, te su oni ti koji mogu i da ga promene. Ukoliko smo nezadovoljni nasleđenim, odnosno, zatečenim stanjem, moramo da se potrudimo da nasledstvo koje ostavimo za sobom bude ono kojim se ponosimo.