Милош Матић о финансирању српских стартапова

Милош Матић, ICT Hub Venture: „У данашњем свету људи треба да буду предузимљиви и сами стварају прилике“

Милош Матић, представник првог приватног фонда који финансира стартапе – ICT Hub Venture –  разговарао је са нама о старт-ап екосистему у Србији. Оценио је нашу стартап сцену, упутио нас на главне недостатке нашег старт-ап екосистема, коментаришући и остале земље. Поделио је са нама искуства и савете које би допринели бољитку, открио шта би то платформа Србија ствара и остале иницијативе и платформе могле учинити на том пољу, а такође истакао и своје мишљење о едукацији младих у предузетништву.

Када млади и помисле на улазак у предузетништво, често брзо и одустају. Зато је младима потребан подстицај, али и предузимљивост као свеприсутна црта личности. Поред тога, потребна им је и већа информисаност, едукација, процена страрт-ап екосистема у Србији. Док до праве едукације не дође, која би све важне сегменте објединила, ми имамо Милоша и његово искуство.

Можеш ли дати оцену старт-ап екосистема у Србији и зашто дајеш ту оцену (инфраструктура, новац, знање, проактивност)?

То је већ мало теже питање. Дао бих шестицу или седмицу, нисмо тако савршени. Има много ствари које треба да се среде са стране закона, са стране пореза, додатних подстицаја, али и развоја историјата предузетништва. То је вид уласка у предузетништво, изградња своје компаније.

Код нас и даље остаје менталитет из старе Југославије, где смо имали све сређено. У данашњем свету, људи треба да буду предузимљиви и сами стварају прилике. Очекујем да ће та оцена коју сам дао кроз неких пет година порасти на неку осмицу или деветку, јер видим како се мења екосистем.

Највећи показатељ тога је чињеница да се људи са добро плаћених корпоративних послова, на пример високи менаџери интернационалних корпорација који имају астрономске плате за наше услове, све више одлучују да дају отказ и започну нешто своје. Такав тим људи, који су већ са искуством у корпорацијама и који покрећу своје компаније, екстремно је добар за сарадњу.

Спремни су на менторисање, сугестије, имају веће животно искуство, аналитични су и имају боље сагледавање бизниса у ком желе да послују. Обично остају у индустрији у којој су радили, само додају неку додатну вредност.  Они већ имају неки почетни капитал са којим могу да се играју, да тестирају, што нама као инвеститорима олакшава посао, јер ако је неко спреман да уложи сопствени новац у то, мени доказује да су они довољно зрели за даље инвестирање.

Оно што видим као велику кочницу развоја нашег екосистема је долазак до талената, посебно у ИТ свету. Талента је све мање, таленат је све скупљи, мислим на ИТ инжењере, они постају веома вредни зато што их је врло мало квалитетних.s

Како је могуће да данас имамо мањак тих људи за развој целог екосистема?

Сви добри софтверски инжењери који завршавају ЕТФ у Београду, ФТН у Новом Саду, њих велике корпорације узимају већ на првој или другој годину студија. Они се врло брзо навикну на високе плате и бенефиције које ти послови доносе и немају вољу да напусте такве послове.

Подаци које је изнео „StartIt“ говоре да су стартапи у Србији у 2020. години подигли 21,3 милиона евра, док су у Хрватској и Румунији те бројке за 13 и 10 пута веће. Шта мислиш о томе?

Хрватска има стварно јак екосистем. Имају добро повезане хабове, центре, добро повезане осниваче фирми са остатком Европе. Међутим, све те инвестиције које они бележе су у два или три старапа која они имају. „Инфобип“ (Infobip) је један који не могу да окарактеришем као старт-ап јер је то корпорација која постоји 10 година. У Хрватској имамо и „Римак“ (Rimac). Већину инвестиција које су они добили обично те компаније вуку. Валуација Инфобипа на милијарду долара је нешто што их је комплетно избацило из просека. Поред тога имају добре подстицаје државе. Кроз капитал, кроз пар фондова које су отворили заједно са Европским инвестиционим фондом, имају доста јаку заједницу која је спремна да комуницира. То је оно на чему ми као заједница радимо (нетwоркинг, умрежавање са људима, отворено причање о идејама, повезивање) то је нешто што нама фали. Предузетници нашег порекла који су се у свету остварили су невероватно умрежени, сви се знају међусобно и могу да се повежу у два корака. То треба да се деси и овде у Србији.

Колико смо близу или далеко од Румуније, што се тиче технолошког развитка?

То је лепота технологије, константно се развија, зато земље у развоју могу врло брзо да ухвате прикључак са најнапреднијим земљама са технолошке стране. Нисмо толико далеко, можемо врло брзо да ухватимо прикључак са свима у региону.

Румунија има јако добар пакет помоћи за развојне центре. Идентичан пакет ће бити и за нас, ослобађање пореза на плате и капитал који се улаже у R&D. Кроз две до три године очекујем да ће бити неког напретка.

Оно што је екстремно позитивно јесте да ми сада радимо на националној стратегији за старт-ап предузећа, да ће први пут она бити дефинисана законом, што је сјајна прилика. Види се тенденција државе  у подржавању развоја иновативног екосистема.

Имали смо недавно велике и запажене успехе попут куповине „Нордеуса“ за скоро 400 милиона долара, а мало пре тога је и „Анари АЛ“ подигао инвестицију од 2 милиона. Претходно имамо и аквизиције и скокове „Seven Bridges-a“, „Eмброкера“, „Деване“… Много је коцкица потребно сложити за овако нешто, али да ли можемо издвојити неке кључне разлоге за овакве успехе?

То јесу успеси, али узимајући у обзир фазу у којој се ми налазимо као екосистем у фази развоја, то је само једна од степеница. Очекујем да ћемо имати продаје много веће него што тренутно сада имамо.

Ми смо тек у фази активације, тек смо развили критичну масу од 300 до 400 стартапова који су званично регистровани. Стварамо моментум предузетништва.

Када се створи још већа критична маса и створе се услови за већи капитал који треба да се уложи у домаћи старт-ап, тада ће и износи аквизиција бити већи. Домаћи капитал и страни капитал који ће бити присутан овде даваће више времена компанијама да се развију, да створе већу вредност и самим тим, на крају, да се продају за већу цену.

Колико иницијативе и платформе попут Србија ствара, Инцијативе Дигитална Србија, Тesla Nations, Serbia Entrepreneurs могу и треба да помогну развоју старт-ап сцене у Србији?

Ми као организације треба да подигнемо руку и кажемо: „Ово не ваља“ и да иницирамо промене. Са друге стране треба да нас сачека неко ко је спреман да саслуша. У последње време имамо саговорнике који желе да слушају. Све промене које желимо да се десе врло су споре. Треба да се потрудимо да убрзамо те ствари. И држава сама ће се ослањати на нас кад кажемо шта нам тачно треба. Вероватно ће бити мукотрпно променити систем девизног плаћања или скоро немогуће, али мора да се стави до знања да то не ваља и да нас то кочи. У националној стратегији за стартапе се труде да се направи изузетак за стартапе од закона. Неће се закон сам изменити, али да се направи изузетак како би они могли да послују слободније и брже. Промене и администрација морају да буду брже да би се испратио темпо стартапа, јер ако не можемо да пратимо њихов темпо, они ће отићи, ићи ће тамо где могу да буду најбоље услужени.

Колико то раде и могу да раде хабови и инвестициони фондови који су при старт-ап компанијама или сарађују са њима?

Ми стремимо да створимо ту заједницу људи који развијају решења за бизнис кориснике, да смањимо ризик од њиховог пропадања. Обично ако верујемо у то решење, спајамо их са клијентима, омогућавамо им прве приливе да би могли наставити са развијањем. Организује се   едукација у виду програма за продају, маркетинг, специјализовани програм за различите ствари. Међународно смо повезани, овај екосистем није сам препуштен себи да се развија, него мора да се развија у целом региону. Ми смо и даље мало тржиште за било кога и треба да нас размотре. Спојити се са свим земљама Западног Балкана је потребно да бисмо делили информације, искуства, стартапе, да би мобилност људи била већа. Што је већа мобилност, већа је размена искуства и знања. Временом, то би требало да произведе неку већу вредност. Где год мислимо да је боља околина за развој стартапа, обично се трудимо да га усмеримо у том правцу. То ради наш нови пројекат „Србија иновира“.

Имамо два инвестициона фонда: ICT Hub Venture и South Central Ventures. ICT Hub Venture је доста мањи фонд у односу на South Central Ventures, који је институционализовани фонд и постоји дужи низ година код нас. Нажалост, утицај инвестиционих фондова може да буде веома ограничен. Што се тиче страног капитала који треба да дође код, нас њих не занима какво је стање тренутно. Они могу да дају савете, али неће се пуно мешати у наше домаће ствари. Кад инвестирају, они извлаче компанију из Србије и инкорпорирају је било где у иностранству. Они желе континуитет на који су навикли да ради.

Постоји неколико покушаја да сакупимо све српске стартапе и стартапе који раде у Србији на једном месту, кроз Startup Scaner, Crunchbase-a, али како да добијемо јасну слику и када бисмо је могли очекивати?

Постоји тенденција, не само да се уради локална база стартапа, већ и да се цео екосистем подигне на некој платформи. Небитно која је платформа, битно је да нас повеже са светом, да други виде да ми постојимо. Са стратегијом ћемо свакако добити тај законски оквир, добити оквирни план шта треба да се уради за наредних 5 година, не само од стране нас, већ и од стране администрације.

Бенефити могу да буду велики ако се све искористи на правилан начин. Дебате и расправе су врло квалитетне. Ту учествују изузетно квалитетни људи које имам задовољство да упознам кроз ту радну групу, ту су чланови у доменну администрације и у домену привреде. Са стране привреде долазе препоруке и онда се врши провера и процена да ли администрација може то испунити, који су капацитети. Очекујем да ће то допринети неком бољем схватању куда треба да идемо.

Шта недостаје на стартап сцени Србије, који су кораци, шта треба даље да урадимо?

Имати заједницу предузимљивих људи, заједницу занимљивих решења, стартапа који производе нека занимљива, иновативна решења, више фондова, више капитала, да имамо развијен инвестициони ланац. Битно је да буде домаћи капитал, не смемо само да се ослонимо на страни капитал, где ће нам тај страни капитал одмах одвлачити таленат негде другде, одвлачити те компаније даље од Србије. Волео бих да само пословање, али и проток капитала и наплате, буде олакшано. Доста добрих стартапа не успева да добије капитал у раној фази или чак не желе инвеститоре. Треба радити на едукацији људи о подизању инвестиција.

Да ли се разликују потребе и изазови младих и нових старт-ап предузећа (early bird stage) код нас и у иностранству?

За те ране фазе стартапа, приступачност и спремност да се сопствени капитал инвестира или да се нађе додатни капитал у тако раној фази (фази идеје, фази истраживања) – ту нам доста фале анђели инвеститори.Они могу много допринети младим компанијама, служећи као први филтер и изазивач самог стартапа. Могу филтрирати њихове идеје, менторисати их, повезивати их са другим људима и генерално имплементирати ту културу предузетништва. Обично су ти анђели инвенститори успешни предузетници који су остварили неки резултат, па ће пренети ту енергију и знање тим тимовима, а и дати им нешто од почетног капитала, да могу ризиковати мало лежерније.

Кад се дође до тог неког нивоа када треба наплатити све те услуге, поготово у почетку, проблем код нас је увек наплата девизног плаћања. Кад се стартап докаже на локалном тржишту, лако је фактурисати домаћим ентитетима и наплатити своја потраживања на домаћем тржишту. Ако се оде у иностранство онда настају мало компликације око плаћања, прилива и свега осталог. То може бити кочница и то је обично главни разлог зашто стартапи оснивају секундарни ентитет у иностранству, да би имали бољу и лакшу наплату и лакшу пореску прегледност. Пре свега мислим на Естонију, Ирску, Холандију. Велика Британија сада исто постаје тржиште где стартап може врло лако да добије пореске олакшице, да се региструје, да добије значајну подршку од стране не само екосистема него и регионалне канцеларије која под покровитељством државе спаја индустрије, предузетнике. Треба анализирати шта се све тамо налази да бисмо видели можемо ли обезбедити неки приближни ниво такве услуге код нас.

Колико заиста треба радити на едукацији и које циљне групе? Да ли је то циљна група од 30 до 50 која ће потенцијално да инвестира/подржи на неки начин или да споји са другим људима? Или треба едуковати млађу групу, од 9 до 18 година да би знали шта треба да раде касније?

Рекао бих да треба ући у основне школе и кренути од те младе генерације. Та деца морају да одрастају са свешћу да постоји предузетништво, постоји нешто где можеш нешто своје да изградиш.

Требало би да кроз образовни систем охрабримо људе да више ризикују. У средњим школама требао би да постоји редовни предмет „предузетништво“. Свима треба показати предузетништво као опцију. Едуковати, показати шта све то носи са собом.

Изазов са тим јесте ко ће да прикаже све то, ко ће бити предавач, јер за предузетништво нема школе. Програм едукације деце у школама не треба да доведе до тога да они покрену свој посао за време школе, већ само да буду свесни да она постоји. Ако постоји жеља да се развија та предузетничка нота код те особе, она треба да зна да постоје хабови којима може да се обрати и друге организације. Не треба да им сервирамо све на готово.Треба укључити младе људе у ситуацију истраживања, да немају готове одговоре које могу добити гуглањем. Треба да знају да буду упорни, да они воде. Можда је та нота лидерства у суштини оно што нама фали.

Завршио сам средњу школу у Америци и из свог искуства сам дошао до неких закључака. Нама делује да је наш образовни систем много бољи у односу на амерички у смислу количине знања које индивидуа добија након средње школе. Није тако. Ми само оптеретимо наше људе да бубају, али наши људи не размишљају. Њихови ђаци умеју да размишљају, умеју да преузму ризик, умеју да изнесу своју замисао. Спремни су да је аргументовано одбране. Тамо постоји систем – колико ти допринесеш, толико будеш награђен. Оно што постоји у свакој америчкој школи је саветник за образовање,  oни су као психолози код нас. Гомила ђака не зна шта ће са собом, где ће отићи, на који факултет, они су ту да их усмере, да им помогну око те одлуке. Треба смањити обим градива код нас и научити људе да размишљају, да истражују и научити их да кад им затреба нешто, да знају где да потраже.