Miloš Matić o finansiranju srpskih startapova

Kategorije: PreduzetništvoObjavljeno: 13.04.2022.Tags: , , , , , , , 0,5 min za čitanje
PODELI

Miloš Matić, ICT Hub Venture: „U današnjem svetu ljudi treba da budu preduzimljivi i sami stvaraju prilike“

Miloš Matić, predstavnik prvog privatnog fonda koji finansira startape – ICT Hub Venture –  razgovarao je sa nama o start-ap ekosistemu u Srbiji. Ocenio je našu startap scenu, uputio nas na glavne nedostatke našeg start-ap ekosistema, komentarišući i ostale zemlje. Podelio je sa nama iskustva i savete koje bi doprineli boljitku, otkrio šta bi to platforma Srbija stvara i ostale inicijative i platforme mogle učiniti na tom polju, a takođe istakao i svoje mišljenje o edukaciji mladih u preduzetništvu.

Kada mladi i pomisle na ulazak u preduzetništvo, često brzo i odustaju. Zato je mladima potreban podsticaj, ali i preduzimljivost kao sveprisutna crta ličnosti. Pored toga, potrebna im je i veća informisanost, edukacija, procena strart-ap ekosistema u Srbiji. Dok do prave edukacije ne dođe, koja bi sve važne segmente objedinila, mi imamo Miloša i njegovo iskustvo.

Možeš li dati ocenu start-ap ekosistema u Srbiji i zašto daješ tu ocenu (infrastruktura, novac, znanje, proaktivnost)?

To je već malo teže pitanje. Dao bih šesticu ili sedmicu, nismo tako savršeni. Ima mnogo stvari koje treba da se srede sa strane zakona, sa strane poreza, dodatnih podsticaja, ali i razvoja istorijata preduzetništva. To je vid ulaska u preduzetništvo, izgradnja svoje kompanije.

Kod nas i dalje ostaje mentalitet iz stare Jugoslavije, gde smo imali sve sređeno. U današnjem svetu, ljudi treba da budu preduzimljivi i sami stvaraju prilike. Očekujem da će ta ocena koju sam dao kroz nekih pet godina porasti na neku osmicu ili devetku, jer vidim kako se menja ekosistem.

Najveći pokazatelj toga je činjenica da se ljudi sa dobro plaćenih korporativnih poslova, na primer visoki menadžeri internacionalnih korporacija koji imaju astronomske plate za naše uslove, sve više odlučuju da daju otkaz i započnu nešto svoje. Takav tim ljudi, koji su već sa iskustvom u korporacijama i koji pokreću svoje kompanije, ekstremno je dobar za saradnju.

Spremni su na mentorisanje, sugestije, imaju veće životno iskustvo, analitični su i imaju bolje sagledavanje biznisa u kom žele da posluju. Obično ostaju u industriji u kojoj su radili, samo dodaju neku dodatnu vrednost.  Oni već imaju neki početni kapital sa kojim mogu da se igraju, da testiraju, što nama kao investitorima olakšava posao, jer ako je neko spreman da uloži sopstveni novac u to, meni dokazuje da su oni dovoljno zreli za dalje investiranje.

Ono što vidim kao veliku kočnicu razvoja našeg ekosistema je dolazak do talenata, posebno u IT svetu. Talenta je sve manje, talenat je sve skuplji, mislim na IT inženjere, oni postaju veoma vredni zato što ih je vrlo malo kvalitetnih.s

Kako je moguće da danas imamo manjak tih ljudi za razvoj celog ekosistema?

Svi dobri softverski inženjeri koji završavaju ETF u Beogradu, FTN u Novom Sadu, njih velike korporacije uzimaju već na prvoj ili drugoj godinu studija. Oni se vrlo brzo naviknu na visoke plate i beneficije koje ti poslovi donose i nemaju volju da napuste takve poslove.

Podaci koje je izneo „StartIt“ govore da su startapi u Srbiji u 2020. godini podigli 21,3 miliona evra, dok su u Hrvatskoj i Rumuniji te brojke za 13 i 10 puta veće. Šta misliš o tome?

Hrvatska ima stvarno jak ekosistem. Imaju dobro povezane habove, centre, dobro povezane osnivače firmi sa ostatkom Evrope. Međutim, sve te investicije koje oni beleže su u dva ili tri starapa koja oni imaju. „Infobip“ (Infobip) je jedan koji ne mogu da okarakterišem kao start-ap jer je to korporacija koja postoji 10 godina. U Hrvatskoj imamo i „Rimak“ (Rimac). Većinu investicija koje su oni dobili obično te kompanije vuku. Valuacija Infobipa na milijardu dolara je nešto što ih je kompletno izbacilo iz proseka. Pored toga imaju dobre podsticaje države. Kroz kapital, kroz par fondova koje su otvorili zajedno sa Evropskim investicionim fondom, imaju dosta jaku zajednicu koja je spremna da komunicira. To je ono na čemu mi kao zajednica radimo (networking, umrežavanje sa ljudima, otvoreno pričanje o idejama, povezivanje) to je nešto što nama fali. Preduzetnici našeg porekla koji su se u svetu ostvarili su neverovatno umreženi, svi se znaju međusobno i mogu da se povežu u dva koraka. To treba da se desi i ovde u Srbiji.

Koliko smo blizu ili daleko od Rumunije, što se tiče tehnološkog razvitka?

To je lepota tehnologije, konstantno se razvija, zato zemlje u razvoju mogu vrlo brzo da uhvate priključak sa najnaprednijim zemljama sa tehnološke strane. Nismo toliko daleko, možemo vrlo brzo da uhvatimo priključak sa svima u regionu.

Rumunija ima jako dobar paket pomoći za razvojne centre. Identičan paket će biti i za nas, oslobađanje poreza na plate i kapital koji se ulaže u R&D. Kroz dve do tri godine očekujem da će biti nekog napretka.

Ono što je ekstremno pozitivno jeste da mi sada radimo na nacionalnoj strategiji za start-ap preduzeća, da će prvi put ona biti definisana zakonom, što je sjajna prilika. Vidi se tendencija države  u podržavanju razvoja inovativnog ekosistema.

Imali smo nedavno velike i zapažene uspehe poput kupovine „Nordeusa“ za skoro 400 miliona dolara, a malo pre toga je i „Anari AL“ podigao investiciju od 2 miliona. Prethodno imamo i akvizicije i skokove „Seven Bridges-a“, „Embrokera“, „Devane“… Mnogo je kockica potrebno složiti za ovako nešto, ali da li možemo izdvojiti neke ključne razloge za ovakve uspehe?

To jesu uspesi, ali uzimajući u obzir fazu u kojoj se mi nalazimo kao ekosistem u fazi razvoja, to je samo jedna od stepenica. Očekujem da ćemo imati prodaje mnogo veće nego što trenutno sada imamo.

Mi smo tek u fazi aktivacije, tek smo razvili kritičnu masu od 300 do 400 startapova koji su zvanično registrovani. Stvaramo momentum preduzetništva.

Kada se stvori još veća kritična masa i stvore se uslovi za veći kapital koji treba da se uloži u domaći start-ap, tada će i iznosi akvizicija biti veći. Domaći kapital i strani kapital koji će biti prisutan ovde davaće više vremena kompanijama da se razviju, da stvore veću vrednost i samim tim, na kraju, da se prodaju za veću cenu.

Koliko inicijative i platforme poput Srbija stvara, Incijative Digitalna Srbija, Tesla Nations, Serbia Entrepreneurs mogu i treba da pomognu razvoju start-ap scene u Srbiji?

Mi kao organizacije treba da podignemo ruku i kažemo: „Ovo ne valja“ i da iniciramo promene. Sa druge strane treba da nas sačeka neko ko je spreman da sasluša. U poslednje vreme imamo sagovornike koji žele da slušaju. Sve promene koje želimo da se dese vrlo su spore. Treba da se potrudimo da ubrzamo te stvari. I država sama će se oslanjati na nas kad kažemo šta nam tačno treba. Verovatno će biti mukotrpno promeniti sistem deviznog plaćanja ili skoro nemoguće, ali mora da se stavi do znanja da to ne valja i da nas to koči. U nacionalnoj strategiji za startape se trude da se napravi izuzetak za startape od zakona. Neće se zakon sam izmeniti, ali da se napravi izuzetak kako bi oni mogli da posluju slobodnije i brže. Promene i administracija moraju da budu brže da bi se ispratio tempo startapa, jer ako ne možemo da pratimo njihov tempo, oni će otići, ići će tamo gde mogu da budu najbolje usluženi.

Koliko to rade i mogu da rade habovi i investicioni fondovi koji su pri start-ap kompanijama ili sarađuju sa njima?

Mi stremimo da stvorimo tu zajednicu ljudi koji razvijaju rešenja za biznis korisnike, da smanjimo rizik od njihovog propadanja. Obično ako verujemo u to rešenje, spajamo ih sa klijentima, omogućavamo im prve prilive da bi mogli nastaviti sa razvijanjem. Organizuje se   edukacija u vidu programa za prodaju, marketing, specijalizovani program za različite stvari. Međunarodno smo povezani, ovaj ekosistem nije sam prepušten sebi da se razvija, nego mora da se razvija u celom regionu. Mi smo i dalje malo tržište za bilo koga i treba da nas razmotre. Spojiti se sa svim zemljama Zapadnog Balkana je potrebno da bismo delili informacije, iskustva, startape, da bi mobilnost ljudi bila veća. Što je veća mobilnost, veća je razmena iskustva i znanja. Vremenom, to bi trebalo da proizvede neku veću vrednost. Gde god mislimo da je bolja okolina za razvoj startapa, obično se trudimo da ga usmerimo u tom pravcu. To radi naš novi projekat „Srbija inovira“.

Imamo dva investiciona fonda: ICT Hub Venture i South Central Ventures. ICT Hub Venture je dosta manji fond u odnosu na South Central Ventures, koji je institucionalizovani fond i postoji duži niz godina kod nas. Nažalost, uticaj investicionih fondova može da bude veoma ograničen. Što se tiče stranog kapitala koji treba da dođe kod, nas njih ne zanima kakvo je stanje trenutno. Oni mogu da daju savete, ali neće se puno mešati u naše domaće stvari. Kad investiraju, oni izvlače kompaniju iz Srbije i inkorporiraju je bilo gde u inostranstvu. Oni žele kontinuitet na koji su navikli da radi.

Postoji nekoliko pokušaja da sakupimo sve srpske startape i startape koji rade u Srbiji na jednom mestu, kroz Startup Scaner, Crunchbase-a, ali kako da dobijemo jasnu sliku i kada bismo je mogli očekivati?

Postoji tendencija, ne samo da se uradi lokalna baza startapa, već i da se ceo ekosistem podigne na nekoj platformi. Nebitno koja je platforma, bitno je da nas poveže sa svetom, da drugi vide da mi postojimo. Sa strategijom ćemo svakako dobiti taj zakonski okvir, dobiti okvirni plan šta treba da se uradi za narednih 5 godina, ne samo od strane nas, već i od strane administracije.

Benefiti mogu da budu veliki ako se sve iskoristi na pravilan način. Debate i rasprave su vrlo kvalitetne. Tu učestvuju izuzetno kvalitetni ljudi koje imam zadovoljstvo da upoznam kroz tu radnu grupu, tu su članovi u domennu administracije i u domenu privrede. Sa strane privrede dolaze preporuke i onda se vrši provera i procena da li administracija može to ispuniti, koji su kapaciteti. Očekujem da će to doprineti nekom boljem shvatanju kuda treba da idemo.

Šta nedostaje na startap sceni Srbije, koji su koraci, šta treba dalje da uradimo?

Imati zajednicu preduzimljivih ljudi, zajednicu zanimljivih rešenja, startapa koji proizvode neka zanimljiva, inovativna rešenja, više fondova, više kapitala, da imamo razvijen investicioni lanac. Bitno je da bude domaći kapital, ne smemo samo da se oslonimo na strani kapital, gde će nam taj strani kapital odmah odvlačiti talenat negde drugde, odvlačiti te kompanije dalje od Srbije. Voleo bih da samo poslovanje, ali i protok kapitala i naplate, bude olakšano. Dosta dobrih startapa ne uspeva da dobije kapital u ranoj fazi ili čak ne žele investitore. Treba raditi na edukaciji ljudi o podizanju investicija.

Da li se razlikuju potrebe i izazovi mladih i novih start-ap preduzeća (early bird stage) kod nas i u inostranstvu?

Za te rane faze startapa, pristupačnost i spremnost da se sopstveni kapital investira ili da se nađe dodatni kapital u tako ranoj fazi (fazi ideje, fazi istraživanja) – tu nam dosta fale anđeli investitori.Oni mogu mnogo doprineti mladim kompanijama, služeći kao prvi filter i izazivač samog startapa. Mogu filtrirati njihove ideje, mentorisati ih, povezivati ih sa drugim ljudima i generalno implementirati tu kulturu preduzetništva. Obično su ti anđeli invenstitori uspešni preduzetnici koji su ostvarili neki rezultat, pa će preneti tu energiju i znanje tim timovima, a i dati im nešto od početnog kapitala, da mogu rizikovati malo ležernije.

Kad se dođe do tog nekog nivoa kada treba naplatiti sve te usluge, pogotovo u početku, problem kod nas je uvek naplata deviznog plaćanja. Kad se startap dokaže na lokalnom tržištu, lako je fakturisati domaćim entitetima i naplatiti svoja potraživanja na domaćem tržištu. Ako se ode u inostranstvo onda nastaju malo komplikacije oko plaćanja, priliva i svega ostalog. To može biti kočnica i to je obično glavni razlog zašto startapi osnivaju sekundarni entitet u inostranstvu, da bi imali bolju i lakšu naplatu i lakšu poresku preglednost. Pre svega mislim na Estoniju, Irsku, Holandiju. Velika Britanija sada isto postaje tržište gde startap može vrlo lako da dobije poreske olakšice, da se registruje, da dobije značajnu podršku od strane ne samo ekosistema nego i regionalne kancelarije koja pod pokroviteljstvom države spaja industrije, preduzetnike. Treba analizirati šta se sve tamo nalazi da bismo videli možemo li obezbediti neki približni nivo takve usluge kod nas.

Koliko zaista treba raditi na edukaciji i koje ciljne grupe? Da li je to ciljna grupa od 30 do 50 koja će potencijalno da investira/podrži na neki način ili da spoji sa drugim ljudima? Ili treba edukovati mlađu grupu, od 9 do 18 godina da bi znali šta treba da rade kasnije?

Rekao bih da treba ući u osnovne škole i krenuti od te mlade generacije. Ta deca moraju da odrastaju sa svešću da postoji preduzetništvo, postoji nešto gde možeš nešto svoje da izgradiš.

Trebalo bi da kroz obrazovni sistem ohrabrimo ljude da više rizikuju. U srednjim školama trebao bi da postoji redovni predmet „preduzetništvo“. Svima treba pokazati preduzetništvo kao opciju. Edukovati, pokazati šta sve to nosi sa sobom.

Izazov sa tim jeste ko će da prikaže sve to, ko će biti predavač, jer za preduzetništvo nema škole. Program edukacije dece u školama ne treba da dovede do toga da oni pokrenu svoj posao za vreme škole, već samo da budu svesni da ona postoji. Ako postoji želja da se razvija ta preduzetnička nota kod te osobe, ona treba da zna da postoje habovi kojima može da se obrati i druge organizacije. Ne treba da im serviramo sve na gotovo.Treba uključiti mlade ljude u situaciju istraživanja, da nemaju gotove odgovore koje mogu dobiti guglanjem. Treba da znaju da budu uporni, da oni vode. Možda je ta nota liderstva u suštini ono što nama fali.

Završio sam srednju školu u Americi i iz svog iskustva sam došao do nekih zaključaka. Nama deluje da je naš obrazovni sistem mnogo bolji u odnosu na američki u smislu količine znanja koje individua dobija nakon srednje škole. Nije tako. Mi samo opteretimo naše ljude da bubaju, ali naši ljudi ne razmišljaju. Njihovi đaci umeju da razmišljaju, umeju da preuzmu rizik, umeju da iznesu svoju zamisao. Spremni su da je argumentovano odbrane. Tamo postoji sistem – koliko ti doprineseš, toliko budeš nagrađen. Ono što postoji u svakoj američkoj školi je savetnik za obrazovanje,  oni su kao psiholozi kod nas. Gomila đaka ne zna šta će sa sobom, gde će otići, na koji fakultet, oni su tu da ih usmere, da im pomognu oko te odluke. Treba smanjiti obim gradiva kod nas i naučiti ljude da razmišljaju, da istražuju i naučiti ih da kad im zatreba nešto, da znaju gde da potraže.