Упознајте наше креативне амбасадоре

Категорије: УметностОбјављено: 22.08.2019.Tags: , , , , 0.1 мин за читање
Аутор: Serbia Creates
ПОДЕЛИ

Излагали сте на великом броју изложби, како код нас, тако и у иностранству. Како људи у свету виде Вашу уметност, и колико препознају то што радите?

 

Моји радови су готово увек амбијенталног карактера, односно, категорија простора је њихова интегрална компонента. Они улазе у простор, шире се њиме, мењајући му структуру и значај, трансформишући његову свакидашњу обичност. Људско тело је чест метафорички центар мојих дела. Кроз њега је могуће истражити различите енергије немира. У том смислу, невербални коментари на моја дела су драгоцени, интересантно је посматрати како се људи у том простору понашају. Простор дела их некада истискује из себе, а некад се у њему радо и радознало задржавају, допуштајући да буду опкољени организмом дела. Посебно ми је драго када имам прилике да чујем како посматрачи доживљавају цртеж као основну нерватуру ових организама, а да се у слојевима те цртачке нерватуре синхроно рашчитавају тренуци луцидности, виртуозности, тражења – или другим речима, сублимираног утиска и уверења да цртеж, као вид изражавања, не губи своју виталност, и да је овај мој цртеж вероватно плод поднебља где се он посебно ценио и неговао као начин изражавања.

 

На који начин се српска уметничка сцена мења, и где стојимо у односу на светска уметничка дешавања? Шта је највећи изазов, а шта највећа предност рада уметника у Србији? Шта бисте као Креативни амбасадор платформе Србија ствара издвојили као кључну поруку јавности, не само у Србији, већ и у свету?

 

Стваралачки изрази присутни на нашој сцени су разноврсни, самим тиме и разнородни. Чини ми се да ту ни један начин изражавања није стран, та сцена је систем многих, међусобно некохерентних светова, утемељених у различитим полазиштима. Актери те сцене увек су били заинтересовани да се ухвате у коштац са новим идејама које долазе из далека, али и да пониру у сопствене културолошке фундаменте. Тај захват иде, дакле, и у ширину и у дубину.

 

Чини се да је тешко наћи заједнички именитељ којим бисмо одредили шта би тај највећи изазов могао бити, јер је изазова много. У идејном смислу, озбиљни уметници су и амбициозни и строги према ономе што очекују од свог стваралаштва. Оно мора да одговори на савременост, да искаже лепоте и ружноће садашњости, да спрам њих изрази бунт, трауму, страх, или склоност, предавање, а да притом буде у могућности да формом и продукцијом одговори на све ове захтеве.

 

Уметницима треба помоћи у стваралачкој продукцији, та нужност мора бити боље и институционално решена. Друштво које обраћа пажњу на своје ствараоце и њихове потребе, имаће шта и да баштини, а уметност је паметнија од нас, она нас надилази и наживљава, њен век је немерљиво већи од људског века.

 

У септембру се отвара велика ретроспективна изложба Марине Абрамовић. Шта, за Вас, као уметницу, значи ова изложба, а шта за локалну уметничку сцену и њено међународно позиционирање?

 

Када се овако велики уметнички догађаји дешавају, склона сам томе да се надам да они представљају извесне тренутке на основу којих можемо да верујемо да је, када причамо о уметничкој сцени у ширем смислу, разлика између периферије и центра почела да бледи, да су категоризације и границе попустиле и да свет тежи томе да постане мултифокалан. Та потенцијална мултифокалност је значајна за међународно позиционирање наше сцене и нашег поднебља, а ово је догађај који доприноси њиховом повратку на мапу светских културних токова. Уз то, имаћемо прилику да видимо како је славна уметница радикалне идеје обрађивала кроз сопствене праксе, предајући се уметничком раду и екстатички и ентузијастички. Рад, који је потпуно преплетен са животом, уз дубоко осећање нужности предавања тој идеји, чини да стваралаштво буде и почетно упориште и крајња инстанца. Стваралаштво је, по Фрому, по узлазној градацији један од високо пласираних одговора на проблем људске егзистенције, или барем делимично решење проблема који је означен као ,,доживљај одвојености’’. У свако дело, ма којој традицији и ма ком медијском изразу припадало, пројектује се жеља да се превазиђу сопствена одвојеност, усамљеност и појединачност. Можемо разумети готово све стваралачке напоре као отелотворења жеље да се појединац сједини са оним што га надилази.

 

Предајете на Факултету примењених уметности, како изгледа рад са студентима и чему их највише учите, а чему уче они Вас?

 

Сматрам да је изузетно важно направити им отклон од искључивости и догматизма. Потом, важно је сачувати их од свих митова и делузија које се плету око поља уметности и стваралаштва, јер је то поље бескрајних заблуда и стрампутица, а млади људи су лак плен тих и таквих митоманија. Затим, треба им понудити начине да стекну и знања и вештине, али ни знање ни вештине не смеју да постану саме себи циљ – све што постаје само себи циљ, доживљава хипертрофију, прекомерни раст, па инертност, те на послетку и одумирање.

 

Треба им уштедети време: пренети им све што можете да им скратите пут до знања и увида. То и јесте смисао таквог посла. При свему овоме, треба и остати на здравој дистанци, да не бисмо производили епигоне.

 

Лепота таквог посла је у томе што је процес учења заиста узајаман. Млади људи су склони оптимизму, ентузијазму и радозналости, они желе да својим искуствима обухвате све – да захвате целину света, целину сопственог духа, али и да том свету приђу уживљавајући се свим чулима, у сваки његов детаљ и појаву. Ако сте у стању да разговарате са њима, они ће желети да вам све те доживљаје пренесу, задивиће вас њихова искрена одушевљења и разочарења. Добићете увид у оно што ће се уграђивати у стваралаштво времена које долази, чије токове можемо само да антиципрамо и осећамо у “дослуху” са млађим генерацијама.

 

BBC је скоро уврстио Београд у првих пет креативних градова на свету и препоручио управо галерије и културне догађаје које треба посетити у нашој земљи. Које три ствари бисте Ви препоручили туристима који долазе у Србију обавезно да посете?

 

Посебно је занимљиво видети оно што је српска и југословенска архитектура и споменичка скулптура дала у периоду од краја 40их до 80их година 20ог века. Значај ове архитектуре је препознатљив и приказан је на изложби у музеју МоМА прошле године. Ти пунктови наших бетонских утопија убедљиво и сугестивно говоре о “акумулираном минулом” као емисари бивших идеја и идеологија, а при том, они носе потресну дирљивост сећања на детињство моје генерације. Верујем да се много нас сећа како смо се осећали минускулно, али задивљено и радознало у лавиринтима београдских блокова и сличних здања из овог периода, као и како су нам су та огромна архитектонска тела деловала као необични реликти из неких далеких будућих времена.