Милан Mарић: Бити креативни амбасадор своје земље доживљавам као привилегију и одговорност

Милан Марић већ је остварио низ запажених улога. Довољно је поменути филм „Довлатов“ (награђен Сребрним медведом у Белину), али не треба заборавити ни улоге у серијама „Државни службеник„, „Јутро ће променити све“ и „Беса„, као и многе које је изнео на позоришним сценама.

У Словенији тренутно припрема представу „Те ноћи сам је видео“ (копродукција Марићевог матичног театра – Југословенског драмског позоришта из Београда, Бург театра из Беча, Словенског народног гледалишча из Марибора и Цанкарјевог дома из Љубљане), а пред београдском публиком у среду, 15. септембра, премијерно je приказан филм „Тома“ у коме је Марић изнео лик легендарног Томе Здравковића.

Наш признати млади глумац недавно је постао и креативни амбасадор наше националне платформе, „Србија ствара“ (Serbia Creates).

Бити креативни амбасадор Србије сигурно је у много чему другачије од свих улога које сте до сада изнели. Шта себи постављате у задатак, у чему је све одговорност?

Бити креативни амбасадор своје земље доживљавам као привилегију, али и више од тога као обавезу и одговорност да том звању уткамо тежину, тако што ћемо бескомпромисно радити на томе да културну сцену Србије учинимо још широм, храбријом, провикативнијим, занимљивијом. Да српска креативна сцена првенствено обогати животе наших суграђана, а после тога да постане препозната и високо рангирана на мапи европске и светске културне сцене.

Шта недостаје српској сцени да буде храбрија, занимљивија, па и конкурентнија на европској и светкој мапи?

Недостаје нам спремности на ризик, провокацију у уметничком смислу. Отварање за теме или приступе који су другачији, нови, који „згражавају“, узбуњују, подстичу промишљање, расправе, а да то буде жељено а не инцидентно. Недостаје разумевање да уметност није комерцијална категорија, да јој циљ није профит ни лака забава, да уметност ствара нематеријалне вредности, служи развоју духа, успостављању идентитета, повезивању и комуникацији са светом…

Очекује вас београдска премијера филма о Томи Здравковићу, али је филм већ имао сусрет с публиком. На основу тих првих реакција којима сте сведочили, како себи објашњавате то што Томине песме нисмо заборавили, али јесмо чак олако погазили мого тога доброг из те некадашње земље?

Мислим да је тајна Томине непролазности у универзалним темама којима се бавио, а пре свега у његовој аутентичности. Певао је своју истину, оно што је заиста живео и што је осећао. И да, крај његовог физичког живота коинцидира са крајем велике Југославије, земље која га је изнедрила и препознала, која му је омогућила да се, захваљујући свом таленту и посебности, са маргина друштва вине у звезде. Томина музика и даље живи и кроз њу дух једног времена кога више нема.

Хтеле су вас до сада историјске улоге, историјске теме. Чиме су вас те теме и улоге привлачиле? Колико сте и сами научили о нашем односу према Принципу, Ђинђићу, Немањићима, Милошевићима..?

Имао сам срећу да кроз досадашњи рад откривам и у неку руку преживљавам разне епохе у нашој историји. Једно од важнијих опажања ми је својеврсни раскорак, то што јунаке неког доба закаснело разумемо. Што реформаторе и просветитеље одбацимо, злочинце прогласимо за хероје, а њихове кукавичке поступке за патриотске. Што у одсудним тренуцима не препознамо и не верујемо у идеју за боље сутра, па онда закаснимо и пропустимо прилике.

Са ове дистанце кад промислите, јесте ли због неког од тих пројеката платили ипак високу цену?

Не мислим да је било која цена коју сам платио за свој ангажман у неком уметничком или друштвеном пројекту превисока. Понекад је била висока, али је моја унутрашња потреба да се изразим и вредносно искажем увек била већа.

Како то да у Србији није проблем кад се каже „Глумац, ‘ајде кажи нешто смешно“, али углавном и често јесте проблем кад глумац изнесе став који није по вољи већине?

То полази од схватања да је уметност забава, разбибрига, шоубизнис, да служи да опусти и разгали публику. Она то и чини, понекад. Али много више од тога, уметност је провокација, запитаност, трагање за истином и суштином, а то може бити болно, па чак и застрашујуће и отуда отпор, као када вам се пред лице стави огледало, а одраз није онакав какав сте замишљали.

Током рада на серији „Државни службеник“ изјавили сте да је посао тајног агента сличан глумачком. Мислите ли исто и сада?

Део посла тајног агента је да буде неко други и да као тај други улази у односе и развија их, реагује и дела, а да се онда по обављеном задатку врати себи и свом стварном животу. У том смислу се може повући паралела.

Снима се много у последње време у Србији. Шта Вама као гледаоцу недостаје?

Пуно се снима и то је одлично из пуно разлога. Волео бих као гледалац да видим више домаћих ауторских филмова и играног програма који би сценаристички и продукцијски могао да парира Нетфлиxу.

Најављено је да ћете играти и Марка Краљевића, па чему се надате, какво отрежњење да нама донесе тај филм?

Тек смо почели са припремама и још не могу до краја прецизно да одговорим на ваше питање. Кроз лик Марка Краљевића се несумњиво провлачи митско наслеђе наше културе, однос према врлинама, јунаштву и херојству појединца и нас као заједнице. Покушаћемо филмом да дамо допринос разумевању и тумачењу ових питања.

Шта је за вас патриотизам?

Одговорност, пре свега. Према онима који долазе после нас, којима смо дужни да оставимо друштво у коме људи живе достојанствено, не ходају погнутих глава, уживају и славе различитост, не деле се и не мрзе никога.

Чега данас више недостаје смеха, загрљаја или поштовања?

Највише нам недостаје емпатија. А од понуђеног, бирам загрљаје.

Извор: Euronews Србија